U mojoj porodici je prvi januar bio rezervisan za odlazak na porodični ručak kod mamine tetke i teče. Prvo što je svima padalo u oči kad se stigne tamo i razreši svih kaputa, šalova, kapa i čizama bila je velika jelka sa još većom gomilom poklona ispod nje. Samo je prve godine mog rođenja mama napravila grešku i pitala moju baba-tetku, Vevu, da li je ona to za sve kupila poklone.-Ne,- glasio je odgovor.-Ovi su za malecku.
Iako je naravno uvek bilo poklona za sve prisutne, gomila ispod jelka bila je za malecku, bumbara, jedino i pa, moram tako reći, eksperimentalno unuče (na žalost niko od mojih baba i deda sa majčine strane nije dočekao da rođenje mojih sestara od ujaka dvadeset, odn. dvadeset i kusur godina kasnije). Nisu to bili neki preterano skupi pokloni, da se razumemo, nova kutija TOZ-ovih bojica (najviše sam volela one komplete od 24 i 36 boje), slagalice, kocke, punjene igračke, knjige (uvek sam dobijala knjige od svoje porodice), slatkiši i obavezno, jutena vreća (i danas je čuvam za neke nove klince) puna pomorandži.
Nakon što bi svaki poklon bio razvijen i dočekan ushićenim vriskom, šareni papiri i trake bi se sklanjali, a televizor bi se palio. Tačno u 11 časova počinjao je bečki novogodišnji koncert, koga smo svi zajedno gledali, slušali, a poneki valcer i odigrali. Dnevna soba je bila dovoljno velika da se po njoj zavrti uz zvuke „Priča iz bečke šume“ ili „Na lepom plavom Dunavu“. Posle toga je sledilo gledanje ski-skokova, muški deo familije bi uvek malo odgunđao, jer su ih uvek pozivom na ručak prekidali.
Naravno, trpeza je uvek bila bogata. Sitni kolači isečeni i poređani pod konac bili su obavezni zalogaj uz kafu. Za njih je bila specijalista moja pra-tetka, sestra moje prababe, baka Ruža koja ih je sekla uz pomoć centimetra i posebno išrafiranog kartona. Mama tvrdi da je ona umela da iseče na parčiće prase i ponovo ga sastavi, ja se toga nešto baš i ne sećam, ali njeni sitni kolači i uh, pita od višanja su bili nenadmašni. Zapravo, ni dan danas nisam probala pitu od višanja kakvu je ona umela da napravi. A drugo jelo kog pamtim bile su punjene kisele paprike. Uh, uh, uh... i dan danas mogu da osetim njihov miris i ukus.
Kada su oni ostarili i polako nas napustili, to porodično okupljanje prvog januara najpre je preuzela moja mama, ali smo nekako počeli da se osipamo. Pa ipak neke stvari su ostale iste. Kićenje jelke/jelki i čitavog stana. Kupovina bar jednog novog ukrasa. Gomila sitnih poklona i bar po jedan za one za koje znam da će doći. Jutena vreća sa pomorandžama. Sitni kolači isečeni pod konac. Tapšanje uz „Radecki marš“.
Ponekad, prvog januara, kad se na televizoru u 11 sati pojavi evrovizijska špica kao najava koncerta počnem da se osvrćem preko ramena, kao da čekam nekog. Ali njih, zbog kojih su te prošle Nove godine bile tako lepe i posebne više nema.
Нема коментара:
Постави коментар