Duhovi prošlih Novih godina – jedno malo sentimentalno putovanje (I deo)

Prvu novogodišnju jelku kupili su moji roditelji prve godine svog braka. Bila je to tada veoma lepa i skupa italijanska jelka sa malim šišarkama koje su se navlačile na vrh svake grane, što jeste lepo izgledalo, ali trebalo je bar pola sata tokom kićenja jelke da se svaka namesti na svoje mesto. Ta jelka je dugo poživela u našem domu, nekih tridesetak godina, sve dok se od četinara nije pretvorila u listopadno drvo, pa smo je morali zameniti drugom. Meni je teško pao rastanak sa njom, ali jednostavno, odslužila je svoje. Po svemu sudeći sa njom je u kontejner odletela i malena veštačka jelka, već tri godine mama i ja kuću okrećemo naglavačke a nje nema pa nema.

Prva jelka

Te iste prve Nove godine (1977-78) kupili su i prve staklene ukrase. Mama kaže da je samo tada pokušala da okiti jelku, tata bi svaku kuglu koju bi ona zakačila jednostavno skinuo i posle nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja i estetskog procenjivanja drveta pred njima okačio je na potpuno suprotnu stranu. Na kraju je digla ruke i pustila ga da sam kiti jelku, radosan kao malo dete. Bila je to, mislim, njegova prva jelka u životu.

                                                                         Mala jelka n-ta po redu

Posle te prve NG u našu kuću se uselilo mnogo staklenih ukrasa, neki su dokupljivani da bi nadomestili razbijene, a kasnije je moja baka, mamina mama, imala običaj da mi za svaku novu godinu kupi po jedan poseban ukras. Za mene je najlepši doživljaj pred novogdišnje praznike bio odlazak u veliku Robnu kuću u Maserikovoj, u kupovinu novogodišnjih ukrasa. Bilo ih je na policama raznih, kugli, dugačkih i oblih limeta, šišarki i deda mrazova, u svim duginim bojama, sa srebrnim i zlatnima šarama. Čini mi se da danas više nema takvog izbora ni takvih kugli kakve su bile kad sam bila mala.

Nova jelka

S vremenom, nakon tatine smrti, ja sam preuzela na sebe kićenje novogdišnje jelke, a u kolekciju ukrasa su ušli ukrasi iz detinjstva moje mame i ujaka. Njih čuvam sa posebnom pažnjom, iako poslednjih godina sve ređe i ređe vadim te ukrase iz kutija. Postali su jako krhki i nekako previše dragoceni da bih ih izložila razornim rukama i nogama nehajnih novogodišnjih gostiju. Drugim rečima, otakako je moj brat od ujaka bacio jastuk sa stolice na jelku ne bi li mi privukao pažnju, besan što pričam sa njegovim starijim bratom, novu veliku jelku smo zamenili onim malim koje mogu da popnem na vitrinu, na bezbednu visinu, a staklene ukrase sam zamenila plastičnim. Jeste da nisu onako lepi i da nemaju onu patinu dragih uspomena prevučenu preko svojih blistavih površina, ali sam ovako sigurna da se niko (čitaj ja) neće poseći na krhotine  i provesti narednih nekoliko godina pateći za ukrasom.

Ono što je interesantno, moja macana-cicana ove NG, svoje prve kod nas, uopšte nije pokazala neko značajno interesovanje za jelke. Voli kad je dam plastičnu kuglu da je juri po podu, valjda zato što ne ide pravilno kao lopta i što joj zaniljivo zvecka, ali jelke uopšte nije dirala. Dobra neka cicana-macana.