Novogodišnja slovenska antiteza

Ajmo malo novogodišnje slovenske antiteze:

Što se nama to prozori tresu?
Ja l' udaraju od grada topovi?
Ja l' šenluče drage komšije?
Ja l' se ljute naši svetitelji?
Nit udaraju od grada topovi
Nit šenluče drage komšije
Nit se ljute naši svetitelji
Već dečurlija baca petarde
Ima ć' sutra doktori muka!

 

Pre nekoliko godina, dok sam još bila student medicine pun entuzijazma (i ne, varate se ako mislite da me je taj entuzijazam napustio, tu je on, alive and well), profesor oftalmologije nas je, svoju grupu kojoj je držao vežbe, pozvao da svratimo na njegovo dežurstvo na klinici drugog januara. Mogu vam samo reći da je profesor držao odlične vežbe i da se i dan danas pridržavam njegova dva saveta mladim entuzijastičnim doktorima:

  1. Prevrni kapak i ispiraj, ispiraj, ispiraj, ispiraj i kad misliš da si dovoljno ispirao oko, nastavi da ispiraš.

i

2. Nemoj prčakti po očima nego ga (pacijenta) pošalji oftalmologu što pre.

te se tog drugog januara pojavila gotovo cela grupa na klinici za očne bolesti. Profesor nije nameravao da nas zadržava mnogo, tek toliko da budemo sa njim u viziti i obiđemo sveže pristigle novogodišnje pacijente, jer se studentima retko pruža prilika da na vežbama vide urgentna stanja u oftalmologiji. To je definitivno bila nezaboravna vizita na kojoj smo svašta videli, izmeđ ostalog kako može da se završi "prijateljska" razmirica komplikovana srčom od čaše u oku i naravno, posledice delovanja petardi.

 I ponekad mi se čini da bih vrlo rado povela školarce u tu vizitu već u decembru kada se na beogradskim ulicama pojave prve pirotehničke najave predstojećih praznika. Kako živim preko puta osnovne škole, taj praznično-pirotehnički period traje od recimo početka decembra pa sve negde do Sv. Save. Nema dana da ne odjeknu bar dvadesetak što petardi, što onih takozvanih "topovskih udara" od kojih se moja mačka zavlači pod krevet, a i ja nakon što prestane da mi zuji u ušima dobijem istu želju. Znam da se ove nove generacije slabo sećaju, ali mene taj pištavi, zviždavi zvuk, potmuli prasak i zveckanje prozora suviše podseća na bombardovanje.

Da ne bih bila licemer, moram odmah da priznam da su svojevremeno mama i stic umeli da kupe petarde bratu i meni, ukupno po dve svakom, koje bismo s krajnjim oprezom i pod njihovim nadzorom bacili u sneg uz veoma efektno pšššššššš i eventualno podizanje omanje gomile snega u vazduh. Onog momenta kada su shvatili da sam ja nesposobna da zaplim normalno šibicu, odustali su od toga.

 

P.S. Namerno nisam postavila nijednu uznemiravajuću sliku, dovoljno je da ukucate petarde na Google images i sve će vam biti jasno.