La Diva

 Prvi put sam Montserat Kabalje čula 1992. godine na otvaranja  Olimpijskih igara u Barseloni i ostala sam zadivljena njenim čarobnim glasom. 

Do tada sam već uveliko smatrala sebe ljubteljem klasične muzike, raskošni glas Dive me je zauvek uvrstio i među ljubitelje opere. Kasnije sam, posredstvom interneta uspela da odslušam njena izvođenja raznih arija, pa i da odgledam nekoliko koncerata. Na žalost, moja volonterska plata, koja u svom bruto i neto iznosu iznosi tačno nula dinara (i cifrom, 0 din.) nije mi pružila mogućnost da kupim kartu za koncert u Areni. I, moram da priznam, da me je jako obradovala vest da će RTS snimiti koncert i pustiti ga u dogledno vreme.

Jedna mala digresija u vezi RTS i snimka koncerta, obećavam da ću se potom vratiti na Divu. Znam da mnogima nije draga uređivačka politika RTS (baš sam ovo fino sročila, zar ne?). Ali, zahvaljući koncertima u 12h ili pak 24h koji su se nekada davali na drugom kanalu, ja sam (a verujem i mnogi drugi) bila u prilici da poslušam koncerte poznatih simfonijskih orkestara, da odgledam opere i balete. Videla sam Margo Fontejn kao belog labuda, Nurejeva i Barašnjikova kao prinčeve, uživala sam u glasovima tri tenora, i jedne nezaboravne noći odlgedala „Labudovo jezero“ u postavci Metjua Borna (Matthew Bourne), sa sjajnim (i prelepim) Adamom Kuperom (Adam Cooper) u ulozi belog labuda. 

Adam Kuper

 

Da se vratim Montserat i koncertu. 

Prva stvar koju sam juce, dan nakon koncerta, učinila, bila je da pogledam novinarske izveštaje. Čudno, imala sam utisak da je sve do jednog pisao jedan te isti novinar, budući da su svi imali potpuno isti siže. Mali hvalospev Divi, nabrajanje arija koje je izvela sama ili sa svojim gostima, pohvala arijama koje je izvela na bis i na koncu, reakcije publike koja je sa koncerta izašla pod utiskom da su dali pare za džabe. Bili su nezadovoljni svim i svačim. Montseratinim glasom, gostima, činjenicom da je otpevala sedam arija (ne znam da li su organizatori koncerta napisali i koliko arija bi trebali da dobiju sa cenom kupljenje karte), činjenicom da više nema onaj čarobni, raskošni glas... i tako dalje, i tako bliže.

Da se razumemo, Diva ima 78 god. Naravno da joj glas nije isti kao pre deset ili dvadeset godina. Zar su to mogli i očekivati? Jedna stvar je slušati Monserat od pre dvadeset godina na „Youtube-u“, potpuno  druga slušati je uživo. Pa i pored te činjenice, ubeđena sam da joj je glas lepši i raskošniji od glasova mnogobrojnih mlađih samozvanih diva, divica i lokalnih zvezdica čijim nas snimcima koncerata zasipaju sa određenih komercijalnih televizija u najgledanijim popodnevnim ili večernjim terminima (za razliku od podnevnih i kasno noćnih termina rezervisanih za klasičnu muziku).

Vama, nezadovoljnicima i snobovima upućujem ove reči. Ako vam je zaista žao tih para što ste dali za koncert, šta da vam kažem? Meni ne bi bilo žao. Nikad. Ovo je bila možda poslednja prilika da čujete jednu zaista pravu Divu u Beogradu. Imali ste tu čast. Poštujte to.

Ili sledeći put ostavite te pare na stranu, zatrebaće vam kada nastupa neka lokalna „diva“.

Ne, nisam mislila na operske dive, nisam sigurna ni da im znate imena.

P.S. Da li se meni čini, ili su slični komentari nezadovoljstva izrečeni i nakon poslednjeg Pavarotijevog koncerta?