U poznu jesen

"Čuj kako jače vetar kroz puste poljane naše

i guste slojeve magle u vlažni valja do

S krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom

mutno je nebo svo,"

V.Ilić

Eto, stigao je i novembar sa svojim sivim nebom, ledenim vetrom koji nekako uspeva da mi zaledi kosti, injem nahvatanim na prozorima kola dok bauljam kroz jutarnju maglu ka autobuskoj stanici.  Dok uz kafu na poslu pokušavam da se rasanim, čini mi se da bih se najradije sklupčala negde u zimski san i prespavala sve do proleća. Do nekih prijatnih +23°C.

Ruke su mi u ovo doba godine ledene i pored vunenih rukavica, a noge i pored dva para čarapa i trećih, onih debelih, vunenih, donešenih sa Zlatibora, su prijatne arktičke temperature. Zapravo, da na Južnom polu vladaju temperature slične temperaturi mojih stopala, pingvini bi takve uslove proglasili nehumanim i neodgovarajućim za život.  A onda, pored hladnoće u vazduhu namirišem miris kestenja.

 Pečenog.

Neki smatraju da je Pariz najlepši kad s proleća cvetaju kesteni.  A ja mislim da je najlepši grad Beograd kada u novembru ulicama zamiriše pečeno kestenje. Da se ja pitam, decu bi u školama učili da ranu jesen smenjuje pozna onda kada prodavce pečenih kukuruza smene prodavci pečenog kestenja.

I dok se jedan po jedan kesten topi u mojim ustima zaboravljam na hladnoću i maglu i jedva čekam da padne prvi sneg.

P.S. Čudno, ali ja ove godine nisam videla prodavce pečenog kestenja. Takođe, nisam videla ni da kestenje može da se kupi na pijacama. Ako ih vidite negde, pečene ili spremne da se stave u rernu, javite mi molim vas.