Postupaonica

"To je još jedan decji praznik. Postupaonica se mesi onog dana kada dete napravi, samostalno, svoj prvi korak. Majka ce za taj dan pripremiti: veliku pogacu na koji ce naredati: pero, paru, lenjir, knjigu, termometar, kolac i mnoge druge stvari koje predskazuju buduci život. Na taj dan pozovu se manja i veca deca iz porodice i komšiluka. Pogaca sa stvarima stavi se na nisku stolicu, a dete pusti da samo, prvi put, pristupi postupaonici. Ono što bude uzelo sa pogace, bice u isto vreme i predskazanje njegovog buduceg profesionalnog opredelenja. Ostala deca hvataju pogacu, lome je i nose. Postupaonica se može praviti kao pita ali prazna tj. nenadevena."
 Serbianfood

Prvi put sam se sa ovim običajem srela čitajući Nušićevu „Autobiografiju“ i slatko se ismejala njegovom opisu ovog velikog događaja u životu tek prohodalog dečaka. Naravno, slatko sam se ismejala i čitavoj knjizi, kojoj se rado vraćam, s vremena na vreme, kada poželim da me stomak zaboli od silna smejanja.

"U to doba kada sam prohodao, najvažniji događaj je bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali pre što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši – tako se tumači – biće mu poziv u životu."

B. Nušić “Autobiografija“

Ali zašto vam ja  sve ovo pišem?

Odogovor je jednostavan. Ostalo je malo više od mesec dana do Nove godine, a mene je počelo da hvata pretpraznično raspoloženje. U ovo doba godine ja sam sva nekako raznežena i mekana, ma prosto se topim kao maslac. I naravno, uvek me obuzme slatka seta dok se sećam nekih davnih Novih godina. Zato evo jedne priče o tome zašto ne valja kupovati deci različite poklone za Novu godinu i postupaoničkoj ulozi istog na razvojne puteve mog brata od strica.

Elem, moja mati ni dan danas ne može razložno da objasni zbog čega je odlučila da nam te Nove godine kupi dva različita poklona. Mom bratu od strica je bilo 4 i po godine, ja sam bila godinu dana mlađa od njega. Pošto je on, je l'te decak, kupila mu je komplet „Mali mehaničar“. Sa plastičnim čekićem, šrafovima, bonsekom... šta ti ja znam. Ja sam, nakon cepanja šarenog papira, otkrila da sam dobila set „Mali doktor“. Istog momenta kad sam ga razvila, brat je bacio onog jadnog „Malog mehaničara“ i pritrčao mi. Dohvatio je mog „Malog doktora“ i počeo svesrdno da mi ga otima iz ruku. Neverovatno je koliko trogodišnjakinje mogu biti snažne, kad se zainate! Tek, ciku, viku i dreku, prekinula je moja majka razdvojivši nas. Na kraju tog burnog događaja, on je završio sa stomatološkim ogldalcetom iz kompleta i bubrežnjakom, a ja sa stetoskopom i kutijom sa vatom. On je postao stomatolog. Ja sam postala doktor.

Ajde, recite sada da je to slučajnost.

Ja vam odgovaram pooooostuuuuupaooonicaaaaa!!!

Jedno malo pitanje za Vas, štovani čitatelji. U današnje vreme, i sudeći po željama današnje dece, šta bi valjalo staviti na postupaonicu? Nekad su to bili pero, para, knjiga, lenjir,  toplomer za pisca, trgovca, naučnika, inižinjera, lekara... a danas? Cipela sa štiklom, možda za neku buduću manekenku-voditeljku-glumicu? Mikrofon za buduću pevačicu? Pištolj za žestokog momka? Eh...

P.S. Avaj, nisam uspela da nađem slike originalnih setova igračaka koje smo dobili, ali mislim da još uvek imam sačuvan bubrežnjak (preotela sam mu ga na kraju ;D)