A spoon full of sugar

Davno sam rekla da sam odlučila da izbacim svaku ideju o liemerju na ovom blogu. Zato evo jednog iskrenog priznanja: Ja, autor ovog bloga, volim da čitam romane Mir-Jam. A u poslednje vreme, obožavam da gledam Ivana Bosiljčića u ekranizacijama gorepomenutih knjiga. 

Od svoje desete godine, kada sam ih prvi put pročitala, ne pardon, kada je velika većina osoba koje poznajem (opet +/-2 godine u momentu prvog čitanja) pročitala ove knjige, bar jednom godišnjem oduvam prašinu sa njih, uvalim se na sofu i iščitam ih sve. Imam ih možda desetak (sve romane i dve ili tri zbirke priča) i za sedam dana ih pročitam sve. Odmorim i sebe i mozak.

Znam, sada će da uslede komentari da su ove knjige gore od zašećerene limunade, da nemaju veze sa realnošću u kojoj se ljubavne i životne priče ne okončavaju sa “živeli su srećno i dugovečno”, da se u stvarnom životu “Uspavana lepotica razvela kada ju je princ prevario sa Crvenkapom” i sl. 

Ali nakon što se na poslu naslušam vrlo surovih i veoma realističnih priča, kada dođem kući, zaista ne želim da utonem u sive i crne svetove Kafke, Kamija, Dostojevskog (pročitala sam po jednu knjigu na moranje u srednjoj školi, bilo mi je sasvim dosta) niti pak da se dohvatim tako-svima-voljenog-obožavanog-tolko-citiranog-prepunog-životne-mudrost Kuelja (imam jednu njegovu knjigu i već godinama razmišljam da je zaboravim u GSP-u ili na Kalemegdanu, ali kakve sam sreće verovatno bi “Zahir” našao put do mene). Mir-Jam je za mene kašika puna šećera uz koju lakše progutam svakodnevnu medicinu realnosti.

P.S. I da znate, imam ja i zavidnu kolekciju knjiga Amande Kvik!

P.P.S. Doduše, čitam ja i “Rat i mir” svake godine, ali samo onaj deo o “Miru”. Jednom sam pročitala celokupnu Tolstojevu statistiku o broju topova, konja i komorskih kola koja su na francuskoj, odnosno ruskoj strani učestvovala u bitkama, dovoljno je!