Misevi u mojoj kuci

A, ne dragi moji, nemama ja miseve u kuci, hahaha... mislim nemam one male, sive, sto cijucu i zbog kojih se plasim da ce mi, ukoliko se pojave, isgristi knjige. Ne, ne, ne, ja u kuci imam miseve cija je prosecna visina oko metar i osamdeset. I ne, nisu nikakvi mutanti, vec su moja porodica. Ona prosto-prosirena.

Znate li kako sam otkrila njihovo postojanje? Tako sto sam primetila da se broj mojih tegli sa slatkim, kompotima, ajvarom, ukiseljenim krastavcicima i paprikama u medom smanjuje, a pri tom mama i ja ih nismo ni takle. O tome da smo ih probale, ni reci.

Elem, jednog dana sam se uputila kod dede, nesto da uzmem, kad na vratima sretnem svog strica. U rukama drzi moju (!!!) teglicu sa slatkim od visanja!!! Da samo znate kako moja mama pravi to slatko. Bolnog da izleci i to samo tako sto mu je doneste u videokrug. Da se vratim ja na pricu. Zurim ja tako u mog strica, koji mi se blazen smesi, otkud, dodjavola moja teglica sa slatkim u njegovim rukama. Moja divna, dragocena, prekrasna teglica!!!

~Ovaj, cao chiko...~ velim ja njemu.~ Gde si nasao nasu teglicu sa slatkim?
~Bila kod dede u frizideru.~ u redu, sta ce ona tamo uopste???~ Pa sam je uzeo da pojedem, da se ne pokvari. I da znas super je!!!
~Da, ali to je nase slatko!
~Aha, bas je dobro.

I na te reci, uz jos jedan smesak, moj stric lepo izadje iz dedinog stana, noseci moju teglicu sa slatkim. Kao da je njegova. Nemojte sumnjati da sam istog momenta otisla u zajednicku ostavu (glavni razlog zbog cega sve nestaje) i zgrabila poslednju teglicu sa slatkim.

~Dobro, bre, zasto si donela slatko?~ upita me mama zacudjeno.
~Da samo znas sta se dogodilo...~ ispricah joj ja sve.

I tako... moj stric i strina su lepo uzivali u mom slatku (nek im je prijatno), a komsiluk se i dan danas trese od smeha, svaki put kad cuje tu pricu.