Gori vatra sad u nama ~ gori ljubav puna plama!!!

Kad sam pre neki dan u novinama procitala da je devojcicca od 14 godina zbog ljubavi zapalila skolu, nisam znala da li da se smejem ili da placem. Gorespomenuta je odlucila da, posto joj je voljeni mangup iz problematicnog odeljenja, skrene njegovu paznju i uz sampanjac i malu pomoc vernih prijatelja, pokaze mu koliko je zarka i vrele njena ljubav.

Zbog toga je zapalila novogodisnju jelku koju su okitili ucenici mladjih razreda. Bravo!!! mozda je tim simbolicnim cinom, podsvesno, zelela da kaze mladim narastajima kako Deda Mraz ne postoji i kako je Nova godina i kicenje jelke postao samo trivijalni obicaj. A mozda su pak decica samo uvezbavala predstavu radjenu prema bajci Hansa Kristijana Andersena, "Devojcica sa sibicama", i to onu scenu gde devocicia u plamenu sibice vidi novogodisnju jelku, ali se situacija malko otela kontroli!

Tokom situacije, pored jelke, izgoreo je i neki sitni skolski inventar, par ucionica, a i zidovi i tavanica su malo nastradali, no ne mari, vazno je da su se decica uspesno spasila, a sve zahvaljuci nozicama-brzim tabanalicama. Sto bi rekao Starina Novak, bejahu oni "Kadri stici i uteci, i na strasnom mestu postojati"

Tako su se oni, vec sa prvim skolskim zvoncem mogli vratiti natrag u skolske klupe i prionuti na skolske zadatke, jer su sve to divna deca, odlikasi! Sve petice, nagrade sa takmicenja i tome slicno.

Bilo je doduse, govora da budu izbaceni iz skole i premesteni u drugu (osnovno osmogodisnje skolovanje je zakonom obavezno), ali su se roditelji malih piromana (kako ih je stampa, sram je bilo, potpuno nepravedno i neopravdano krstila) hrabro pobunili. Deca su im, je l' te, tako vezana za skolu.

I sta reci na kraju? Da li je moja generacija (koja pre koja posle) bila potpuno blesava, jer je svoje prve simaptije i ljubavi pretocila u pesme pisma (tada nije bilo sms-ova). Pa dobro, priznajem i u po koji grafit na zidu preko puta zgrade voljene osobe (moj favorit je Dobro jutro, Irina!). Da li je mozda, jedini pravi nacin da nekom pokazemo koliko je zarka nasa ljubav bio da spalimo skolu, automobil, kucu, sebe (posto sumnjam da ce se samo na skoli zavrsiti)?

Ne znam, stvarno ne znam.

P.S. Ovim ne zelim da kazem da smo mi bili bas zlatna generacija. Moje je odeljenje bilo rasformirano u sestom razredu, ali sa ove distance i spram ovog, nasi fazoni mi deluju nekako klinacki: uveli smo psa i macku na cas, zalepili prof. biologije za stolicu super lepkom, ulazili u sred casa u ucionicu kroz prozor, ili pak izlazili iz ormana, ili jednostavno, toliko divljali da su bila potrebna dva profesora da nam odrze cas: jedan da predaje, drugi da odrzava disciplinu. Mozda jednostavno, nismo bili dovoljno mastoviti i kreativni.