Proslo je nekoliko dana od 1.12. A vi svi znate, bar se tako nadam, sta se obelezava tog dana. Da, da, svetski dan borbe protiv AIDS-a.
Moram priznati da su voditeljke i voditelji nekih televizija izgledali tog dana bas ljupko sa crvenim masnicama prikacenim o revera dok su vodili male debate i razgovore sa svojim gostima o mozda najvecoj poshasti 21. veka. I sve je to delovalo lepo i krasno, ali samo tog dana. Cim je odzvonila ponoc, crvene masnice su skinute i zaboravljene, bas kao i AIDS i borba protiv njega. Od tada ni jedna jedina emisija nije posvecena ovoj bolesti. O nekoj edkutivnoj emisiji (kakva je postojala u moje vreme u okviru skolskog programa) u kojoj bi mladima bilo predocen znacaj i opasnost koja im preti od ove (a i drugih polnih bolesti i nezeljene trudnoce) ni spomena.
I tako... vratili smo se ponovo u onaj dobri stari osecaj lazne sigurnosti koji najcesce prati recenica: Ma to se uvek nekom drugom desi. Kondomi podeljeni tog dana zavrsili su kao vodeni baloni (o onoj drugoj opciji punjenja istih, necu i ne zelim da pricam jer to je samo dokaz nase nekulture), a flajeri sa upozorenjima kao ljupki sareni avioncici. Odrasli ce i dalje da misle kako AIDS mogu da zakace samo homoseksualci i narkomani, a klinci da se prenosi rukovanjem, poljubcem ili insektima (uglavnom optuzuju komarce). A mi cemo (buduci medicinski radnici) i dalje da diskutujemo iskljucivo sa svojim profesorima (jer niko drugi nece i ne zeli da nas slusa) kako prevencija od ove bolesti mora poceti jos u porodici i kako se sida ne dobija vec uzima.
Нема коментара:
Постави коментар