Šesnaest dana juna - dan jedanaesti

Stripovi

Bitan deo mog detinjstva. Sve je započelo slučajnim otkrićem Asteriksa i Taličnog Toma kod mojih ujaka, a nastavilo se sa Fantomom, Mandrakom, Princom Valijantom, Ripom Kirbijem, Krckom i Spiruom, Alanom Fordom, Dikanom (kako da zaboravim njega!), Hogarom, Tintinom, Iznogudom, Umpah-pahom, porodicom Tarana, Modesti Blejz i Flešom Gordonom i tako dalje i tako bliže.

Ostade mi velika žal što su krajem osamdesetih godina objavili samo dvanaest brojeva Princa Valijanta i prekinuli sa objavljivanjem. Kasnije, iz ovog ili onog razloga nikad nisam kupila ukoričene (još jedna stavka u planovima), pa sam onda na preskok čitala epizode u sačuvanim Stripotekama.

Ne znam zašto, ali nikako nisam uspela da zavloim Marvelove stripove i junake. Čak ni filmove snimljene po njima nisam  gledala. Ali ako neko odluči da snimi film - igrani ili animirani, što da ne - po Dikanovim avanturama, ima da se nacrtam u prvom redu bioskopa.

P.S. Eto, zaboravih da spomenem fenomelnalne stripove Đorđa Lobačeva rađenim po motivima Puškina i naših narodnih bajki i epskih pesama. Mislim da i dana danas u nekoj kutiji čuvam Zabavnike sa njima.

Šesnaest dana jula - dan deseti

Breskve

Jul ima ukus i miris breskvi. Topao, sunčani, sladak miris i ukus žarkog leta.

A kad dođe zima, tu su breskvice da podsete na tople i sunčane dane.

Šesnaest dana jula - dan deveti

Tolkin

Jer sa njim je sve započelo.

Sanjam o danu kad ću imati policu na kojoj će biti poređane sve knjige Istorije Belerijanda.

Šesnaest dana jula - dan osmi

Lubenica

Ledena, medena kraljica leta. Moje omiljeno povrće. Nije mi teško da je leti vučem sa pijace, u rukama, kao neko veliko, zeleno, šareno prase. Moje je skromno mišljenje da se lubeničica najbolje rashladi u kadi sa vodom. Kakav frižider, zamrzivač i slično tome. U njih ne mogu da uranim ruke, da se hlade zajedno sa lubenicom

U porodici, postoji nekoliko podsorti lubenica:

1. Lubenica ukrštena sa buvom - iliti kriške lubenice koje je neko drugi očistio od semenki.

    

   1.a. Crnogorska lubenica - podpodsorta gorepomenute, koju ne samo što je   neko drugi očistio od semenki, već ju je i iseckao i prineo ti.

2. Pijana lubenica - specijalitet moje ujne, lubenica kojoj je skinut poklopac, izvađeno srce, iseckano na komade, i potom, zajedno sa nektarinama, kajsijama i votkom, vraćeno natrag u lubenicu. Takva lubenica se služi uveče, fino rashlađena.

3. Slatko od lubenica - malo ko ga danas pravi, jer je ima posla kolko hoćeš! Ali zato je idealno zimi da se podsetiš ukusa leta. Hm, mislim da je ostalo još jedno parče negde...

 

Šesnaest dana jula - dan sedmi

Kafa

Dok pišem ove redove, ispijam i poslednje gurljaje svoje jutarnje kafe. 

Prvi put sam probla kafu sa tri godine, kod moje pra-tetke, srednje sestre moje prababe. Pored toga što mi je dozvolila da probam kafu, najpre iz njene šolje, a potom sam dobijala i svoju šoljicu, veoma razređene, zaslađene i mlekom dopunjene kafe, baka Gaga, kako sam je zvala, jedina mi je dopuštala da izvučem sve šerpe i lonce iz njenog kuhinjskog ormarića i igram se sa njima.

"Da me pamti dete po nečemu." rekla je mojoj šokiranoj majci, kada me je videla okruženu plavim šerpama na bele tufne i sa sopstvenom šoljicom.

Kasnije je usledio jedan dug period tokom koga nisam pila kafu, pa čak ni belu, a onda sam sa deset godina probala prvo ajs-kafe, a potom sam i sama naučila da kuvam majci i baki crnu, tursku. Sa trinaest sam odlučila da skuvam i sebi i pridružim im se. 

Kasnije sam se naravno upoznala i sa espresom, kratkim i dugim, makijatom, kapućinom, bečkom,  irskom, čokoladnom, 3 u 1 i ostalim varijantama i podvarijantama.  Ali od svega najviše volim kad mi ujutro zamiriše turska kafa, pa još ako se nađe i ratluk od vanile, kud ćeš lepše. 

Šesnaest dana jula - dan šesti

Voda

Moj prirodni element. More, reka, jezero, ma ako nema ničeg bolje, može i voda u lavoru.

Iako sam dosta rano naučila da plivam, ponekad mi je dovoljno da samo sedim pored vode. Da odmaram i mozak i dušu.

Za one koji vole vodu i more, ali nisu još otišli ili ne mogu da odu ove godine, ili su se pak vratili i cvile što nisu tamo, sledi jedan mali porodični recept koji će vam pružiti ugođaj kao da ste na moru.

 

Potreban materijal:

-1 lavor

-1 bakalar

-voda

-2 šake morske soli

Dakle uzmete bakalara i stavite ga u lavor. Sipate vodu tako da bakalar ogrezne u njoj i dodate morsku so. Ako nemate morsku so, poslužiće i obična kuhinjska, ali nipošto nemojte dodavati onu parfimisanu, jer nećete postići željeni efekat. Bakalara iznesite napolju na sunce, i ostavite ga na suncu naredna tri dana. Naravno, svakog dana nalijte u lavor još vode. Trećeg dana ćete imati savršenu, osvežavajuću kupku za noge koja će vas svojim čarobnim mirisom istog trena podsestiti na more.

Sve što vam preostaje jeste da zbacite cipele i sandale kad se vratite kući, stavite krišku limuna i kišobran u ledeno hladno piće, zavalite se u ligeštul i brčnete noge u lavoru iz koga ćete, pre nego što brčnete noge,  izbaciti bakalara, koji vam više nije potreban. Doživljaj će biti kompletan ako ubedite nekog da vam maše lepezom oko glave.

Šesnaest dana jula - dan peti

Sokoćalo

Mislim da je ovaj dedin naziv u suštini najbolji naziv za sve moje kompjutere kojima sam se u životu baktala.

Prvi kompjuter kog se sećam i sa kojima sam imala čast da se upoznam bio je Komodor 64 koga su imali moj brat, Peđa, i moja najbolja drugarica iz osnovne škole, Irena. Nas dve smo satima sedele pred njim, premotavajući magnetnu traku sve do željene igrice.

Sledeći kompjuter bio je ujakov PC 286, koji mi je bio dozvoljen samo ako sam prethodno uradila sve zadatke iz matematike. Kasnije je prešao u moje trajno vlasništvo i već trećeg dana po dolasku uspela sam da mu oborim sistem. Od tog trenutka počinje da me prati "prokletstvo trećeg dana" sa ličnim računarima.

U osnovnoj školi sećam se da smo imali kompjuter čiji je ekran bio EI Niš, a u srednjoj su nas dočekali TIM 011, i nedugo potom i Pentijumi. A onda sam i ja dobila svoj lični PC Pentijum... i oborila mu sistem trećeg dana. Ali posle toga, pet godina je radio kao satić, sunce moje. Jest da je imao memoriju od jedva 800Mb ali sam ga volela kao da mi je rod rođeni. Kad mu je crkao procesor, nisam mogla da se sita isplačem. I dan danas žalim za njim.

Naredni Pentijum jednostavno nije vredan pomena. On se nije pokvario trećeg dana, već se kvario na tri dana. Jednostavno sam ga batalila.

I konačno, last but not the least, moj lap top, koji je stigao kao poklon nakon što sam diplomirala. Naravno, nije ga zaobišlo pravilo "tri dana", i pored svih ujakovih provera, bio je kupljen sa greškom na matičnoj ploči. Otkada je problem rešen, milina je raditi sa njim. Pogotovo sada kad je magistarski davno napisan i više se ne tresem pri pomisli da bi nešto moglo da mu se desi pa da mi pojede rad.

Za kraj, mala priča o dedi i kompjuterima. Zvao ih je sokoćalima i bio nepoverljiv prema njima. Svaki put kad bi video kompjuter, sledila je i rečenica.

"Što opet buljiš u to sokoćalo? Baciću ga u kontejner kad odeš u školu."

Nikad to nije uradio, kao što nije bacio ni knjige, a ja sam, u pokušaju da ga odobrovoljim, 286 programirala da mu svira Moravac. Kad sam dobila Pentijum, mogao je do mile volje da gleda svog voljenog predsednika na Encarti. A kad smo odneli lap-top da mu ga predstavimo (da, da, upoznavala sam sva svoja sokoćala sa njim), nije mogao da dođe sebi od čuđenja kad je video ujaka u Kanadi preko Skajpa.

Šta reći, osim sokoćalo?

Šesnaest dana jula - dan četvrti

Biciklovi

Prilično sam kasno naučila da vozim bicikl. Verovatno zbog urođene trapavosti, bicikla, stara dobra Ponika je češće bila na zemlji, a ja pod njom. Možda zato što sam od svega najviše volela da se sasuljam niz najgoru nizbrdicu u kraju, mahnito okrećući pedale i ne kočeći nimalo. Vrišteći pri tom. 

Nikad, nikad nisam naučila da silazim sa bicikle. Uvek skačem sa nje dok sam još u pokretu. Verovatno je to još jedan razlog zbog koga sam tako često padala sa nje. Ali sam ustajala svaki put. Modra, ubijena, raskrvavljenih kolena i šaka. I ponovo se pentrala na vrh nizbrdice.

Ponika, najbolje prevozno sredstvo ikada. Pored Dijane, naravno. 

Šesnaest dana jula - dan treći

Čokolada

Daj!
Crnu, mlečnu. za kuvanje, belu, dobro, ne belu, Najlepše želje, Lindt, Godivu, Kedberi, Milku (ako baš druge nema), domaću verziju od mleka u prahu i kakaa (recept iz veselih devedesetih), sa lešnicima, bademima, suvim grožđem (ko je rekao Galija?), sa keksom, karamelom, jagodama, marcipanom, višnjom i likerom, u obliku štangle, table, bombona, pralina, čokoladnog krema, torte, sladoleda, keksa, tople čokolade... samo da je čokolada.

Čokolada

Mmmmmmmmm

Što reče moja starija doktorka dok sam je nutkala domaćim Rafaelo kuglama: „Ja jedem samo crne kolače.”

Šesnaest dana jula - dan drugi

Knjige

Nekom detetu ćete pažnju zaokupiti zvečkom, nekom lutkom. A nekom detetu bilo je dovoljno da otvorite velika, staklena vrata biblioteke i pustite ga među knjige.

Jedna od polica sa knjigama

Na moju veliku žalost staklena, ručno pravljena biblioteka mog dede i bake je ostala u stanu u Leskovcu. Knjige su se preselile u Beograd i Zrenjanin, kod ujaka, a ja sanjam o danu kada ću sve te silne knjige moći da ponovo sakupim na jednom mestu.

Šesnaest dana jula

Dan prvi – „Izgubljeno jagnje“

„Izgubljeno jagnje“ je bila jedna od prvih kompozicija, pored Štrausovih valcera i „Bolera“ koji su mi moji pustili kao bebi. Zato sam baš nju izabrala da započnem ovu malu seriju julskih i rođendanskih tekstova.

Prvi među njima posvećujem svom ocu, koji je voleo trubu na uvce, i svom deda teči, koji me je upoznao sa starim pesmama sa juga Srbije.

Nema sveta ni planete

Poglavlje prvo

I beše predškolaska predstava u Kruševcu. I pozvaše Boru Čorbu. I Bora Čorba pevaše „Amsterdam“ dečici od šest i sedam godina. I htedoše organizatori da mu otmu mikrofon, ali ne smedoše, jer, pućiće bruka. I puče bruka, svi se zgražavaše nad time što im je B.Č. pevao o travi i kurvama.

Poglavlje drugo

I beše ružičasta televizija. I beše na ružičastoj televiziji grandiozno takmičenje što produkovaše kojekakva nebeska tela što bi sjajem svojim trebalo da objasjavaju mračne noći naše. I pored nebeskih tela, ružičasti grandiozni organizovaše takmičenje za „nebeska telašca“. I pevaše dečica od tri i četiri leta o travi i kurvama i gaćicama, brushalterima, sexy lutkama i sexy biznismenima, a svi vikaše: „Jao kako je to slatko!“ i predviđaše dečici grandioznu budućnost.

Digresija

Jedno od najlepših sećanja koje me vezuje sa poslednju, predškolsku, godinu u obdaništu vezano je za pripremu naše predškolske predstave. Od Nove godine pa sve negde do juna, kada smo se oprostili od naših vaspitača, spremali su nas za priredbu. A onda su jednog lepog letnjeg dana okupili nas, buduće đake prvake u „Šumicama“. Svako obdanište imalo je po jednu plesnu tačku. Sećam se, mi, iz „Pinokija“ smo igrali uz pesmu „Deca su ukras sveta.“ I svi smo zajedno pevali: „Doviđenja dragi vaspitači, lepo nam je u vrtiću bilo.“ Roditelji i vaspitači su nam tapšali. Bilo je predivno.

Razmišljanje:

Nije mi jasno zašto su pozvali Boru Čorbu na predškolsku predstavu? Bora Đorđević nije dečiji pesnik, nikad to nije ni bio. Pretpostavljam da su organizatori znali vrlo dobro ko je on i kakve su njegove pesme (od kojih su neke već postale antologijske). I čemu onda zgražavanje i pomišljanje da mu se otme mikrofon? Zašto nisu pozvali Ljubivoja Ršumovića ili nekog drugog dečijeg pesnika i pisca, organizovali dečiji, školski hor da izvede neke dečije pesme, prikladnije za svečanu priliku?

Sa druge strane, ako već treba birati, ja sam pre i za „Amsterdam“ i za „Pogledaj dom svoj anđele“ nego za „Gaćice“, „Brushalter“ i ostale delove garderobe. A znam vrlo dobro da ove poslednje navedene pesme vaspitačice puštaju deci u pojedinim vrtićima, pa se posle roditelji pitaju gde su im deca naučila te pesme i trebaju im meseci da nateraju decu da ih zaborave.

Epilog

Kako javlja Tanjug, danas su na aerodromu „Nikola Tesla“ viđeni miš i mačak, i ponosni tata petao sa svim svojim pilićima, i vuk, buba lenja, i bela rada, i Iva i njegov vozić i slon lepotan i slonica Mica, i svih devet ljutih gusara, sa pasošima u svojim šapama i rukama.

Napustili su nas.

Stihoklepanje

Svako ko je išao u osnovnu školu kasnih osamdesetih i početkom devedesetih sigurno se seća da su nam povremeno organizovali druženja sa pesnicima, nakon kojih je uglavnom sledilo i kupovina tek objavljene knjige poezije/stihoklepanja (uglavnom dečije-narodnooslobodilačke-rodoljubive-mešavine).
Trebale su potom da prođu godine i godine da bih ja zavolela poeziju, mada je tome doprinela činjenica da sam na recitatorskim takmičenjima osvajala drugo mesto zbog Preverove "Barbare" (verovatno sam jedina osoba koja se ne oduševljava ovom pesmom).
Čudesno ili ne, tek, kako sam završila sa osnovnom školom i više se nisam susretala sa tom vrstom promovisanja tek ispiljenih stihotvoraca, mislila sam da se sa ovom tradicijom prekinulo.
Ali kako sam samo mogla biti tako naivna!!!
Elem, pročitah danas u "Blicu" da je ova tradicija i dan danas živa i zdrava, a da deci umesto Pinkija i Boška Buhe uvaljuju neke druge junake u nekim drugim životnim situacijama.

Da se razumemo, volim više Noleta i loptice

Od Buhe i bombice.

Ali, pozivati decu da se klade na Noleta? E, to već nije my cup of tea.

Evo i sporne pesme:

Ja se kladim na Noleta

Ima jedna kladiona

Tamo na kraj stadiona

U koju bi svaki dinar

Ko poslednje zrno mlinar 

I najlepši miris cveta

Uložio na Noleta

Ne silazi meni s uma

Kakva bi to bila suma

Imućan bih bio velim

Da ne moram da je delim

Jer svi znaju šta mi vredi 

Da će Nole da pobedi

Kad sam je prvi put pročitala počela sam da se smejem. Pa sam blenula u neverici. Pa sam se opet smejala. Pa opet blenula... i na kraju skontala. Čovek je za ovo zaslužio, što reče moj drug na času, nagradu. Noblesovu. Što za književnost, što za ekonomiju.

Izgleda da će klinici kad krenu sa ćaletom prvi put na kladžu sa sobom da ponesu i ovu knjigu kao siguran vodič kroz taj čudesni svet.

I za kraj još malo mog stihoklepanja.

Na vreme da nauče osnovci

Na šta da se troše novci

Udrite ljudi na sva zvona

Mesto škole, pravac kladiona!!!

P.S. Link do Blicovog članka: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/325852/Nova-knjiga-poziva-osnovce-da-idu-u-kladionicu-i-svaki-dinar-zaloze-na-

I odgovor autora, budućeg Noblesovog laureata: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/325875/Autor-poeme-o-Djokovicu-Ja-sam-pesnik-koji-ne-objasnjava-sta-je-hteo-da-kaze

P.P.S. Deco, jeste li spremni da analiziramo ovu pesmu???

Potpuno istinita ispovest jedne evrovizijoholičarke

U poslednje vreme se sve više i više reči završava na ovo „-holičrke“, pa rekoh, 'ajd i ja da ga iskoristim u ovoj prilici.

Dakle, pošto sam rešila da budem potpuno iskrena u ovom pisaniju, ajde da počnemo sa priznanjem da je redovno pratim Evroviziju još od malena. Kao što su januar, februar i mart posvećeni godišnjem praćenju umetničkog klizanja, tako je maj posvećen Evrovizijici.

Da li slušam muziku koja se propagira na ovom festivalu? Pa, obzirom na pesme koje dominiraju njime poslednjih godina, ne bih rekla. Pamtim pobednike, dobro ne baš svake godine, ali ih uglavnom zapamtim. :)

Ono što mene prikuje za mali ekran jeste evrovizijsko glasanje. I poslednjih nekoliko godina jadikovanje britanske štampe jutro nakon finala.

Kad je glasanje u pitanju, mislim da nema veće zabave od njega. Sat i po vremena čiste smejurije i tačnog predviđanja ko će kome dati komšijskih dvanaest poena. Uglavnom, da imam aspiracije ka klađenju, a nemam, mogla bih lepo da se oparim jer pogodim tačno ko će biti na prvom ili drugom mestu... otpozadi.

Hvala ti Velika Britanijo, gotovo me nikad nisi izneverila!

Elem, nakon noćne smejurije - glasanja, ujutro kreće nova smejurija iliti rekacije britanske štampe na osvojenom plasmanu. Jutarnja kafa, štangla čokolade i narednih sat-dva provedem smejući se najslađe naricanju njihovih novinara. Ne znam da li su upoznati sa naricanjem sestre Batrićeve iz „Gorskog vjenca“ ali joj se opasno približavaju i mislim da će je naredne godine i nju nadmašiti. Svi su im krivi, naravno, osim njih samih. I komšijsko / blokovsko glasanje, i ukus nove publike (koja nije ni bila rođena sedamdesetih godina kada je njihov poslednji predstavnik bio popularan), i činjenica da je Evrovizija odavno Evroazijovizija sa tenedncijom prerasta u Svetskoviziju (imam neki predosećaj), i njihove komšije koje im ne daju dvanaest poena (trebalo bi da porade na dobrosusesdskim odnosima) i glasanje dijaspore (pa ko im kriv kad su im Australija i Kanada - dijaspora) i tako dalje i tako bliže.

Pre par godina dala sam jednu preporuku / recept za pobedu gordom Albionu, a sada, pošto vidim da me ništa ne slušaju sledi i druga. Zapravo, ovo je više molba evrovizijskom odboru. Draga gospodo, molim vas da sledeće godine dozvolite Britancima da glasaju sami za sebe. Ne verujem da će pobediti, ali samo da još jednom čuju ono:

„Grande-Bretagne douze points!”

Zeleno volim te zeleno

Da li se i vama događa da krajem februara imate utisak da biste i travu žvakali samo zato što je zelena? A onda, srećom, dođe proleće u svoj svojoj zelenoj raskoši. Ovo je moj mali omaž Lorki i zelenoj raskoši proleća.

Zeleno, volim te zeleno

Zeleni spanać i zelena blitva

Crvene rotvice međ zelenim lišćem svojim

Mladi kupus i zelena salata

Zeleno zelje i krastavci

Zeleno volim te zeleno

Zeleni kelj i prokelj i brokuli

(ističe im sezona, ali su zeleni)

I najbolje od svega zelene tikvice

Zeleni listovi maslačaka

Dok vetar nosi njihov beli cvet

Zeleno volim te zeleno

Zelena keleraba i peršun i mirođija

I mladi luk i praziluk.

Zelene kajsije i šljive

(mada će vas posle boleti stomak,

Ali nije važno!)

Samo da je zeleno

Zeleno volim te zeleno

P.S. Mislim da sam zaboravila koprive, mlade, zelene, u piti, ali evo dodajem ih u postskriptumu iako će mi ožariti prste. A rukolu nisam namerno spomenula, bolji je list maslačka.

Prvi put sa ćaletom na kladžu

Pre nekoliko godina, onako, iz puke dosade, a možda i zato što mi je dosadilo da prebrojavam bele jugiće iz tramvaja, odlučila sam da prebrojim sve kladionice od Autkomande do svoje biblioteke br. 2 koja je na nekih 7 stanica uz Stepu.

Sve u svemu, na tom potezu od 7 stanica tramvaja ima 2 biblioteke, 1 gimnazija, 1 ispostava Doma zdravlja i preko 15 kladionica i kockarnica. Što sa jedne, što sa druge strane ulice. Banke i menjačnice sam odbila da brojim jer iako niču k'o pečurke posle kiše, nisu mi bile toliko zanimljive kao mesto okupljanja omladine, da ne kažem tinejdžera.

Kad su moji bili mladi, postojali su korzoi. Mi smo vreme ubijali u parkićima i na ćoškovima. A današnji, neki novi, moderni klinci, vreme ubijaju u kladionici. I nikako, ali nikako mi ne ide u glavu šta će oni tamo, ni otkuda im pare za kladionicu, niti da li oni koji im daju te pare, roditelji valjda, znaju da njihova zlata ne troše parice na užinicu i sokić, već na kvote i tikete i... ajde, uputite me u tu termionologiju, stvarno sam glupa za to.

 

Kao što ne verujem da postoji laka i teška droga, tako ne verujem da su kladionice tek nevini oblik zabave današnjih klinaca. Klađenje je klađenje, kocka je kocka.

Sećate se gazda Mitra, nekadašnjeg bogataša, uglednog i poštovanog gazde, potom ogrezlog u kocku? U znak pokajanja on svog sina vodi na jutrenje. A danas, danas se sve, bojim se, izmetnulo. Danas moderni i kul ćalci svoju mušku čeljad prvi put vode sa sobom u kladžu.

Tjah.

I, za kraj, kao šlag na tortu, čuh juče na ekraneli da su kladionice raspisale kvote za izbore. Dakle, dali su nam igara. A šta je sa hlebom?

Što reče jedan moj prijatelj, hleb stiže posle izbora.

P.S. Malo političarenja pre izborne tišine, zlatne, divne, predivne tišine. Proglašavam naredna dva dana za dva najlepša dana u ovoj godini!

Knjige na metar ili kako pročitati Džojsa do pola

Davno su prošla vremena kada su dame i gospoda,  a kasnije drugovi i drugarice, ulazili u knjižare i razgledajući sabrana dela Tolstoja, Dostojevskog i Kardelja, naručivali metre i metre knjiga.

„Ako može u plavoj nijansi, da mi se slaže uz tapete u dnevnoj sobi i mebl štof na plave cvetiće u spavaćoj.“

Naravno, tada su još uvek postojali knjigovesci koji su izlazili u susret ovakvim željama. Kako je lagano odumirao ovaj lep zanat, tako su se police u domovima sve više i više bile šarenije.

I ja, eto, naivno, pomislih kako smo upokojili tog metarskog vampira. Kako sam samo pogrešila!

Pre par meseci naletoh, zahvaljujući sveznajućom internetu, na vest da su se u jednom beogradskom kafiću (nek ostane bez imena da mu ne pravim reklamu) pojavile knjige na centimetar! Da, da, na centimetar!

Ali ti centimetri nemaju veze sa opalom kupovnom moći (jednostavno, ne može se više kupiti 3m knjiga, skupo je), već sa dubinom police.

Elem, vlasnici su odlučili da oplemene malo svoj kafić i kulturno ga uzdignu. Stoga su kupili police i knjige. Ali, kako se ispostavilo, police su bile plitke i knjige po svojim dimenzijama nikako nisu mogle da se uklope. I šta sad? Vratiti police i naručiti dublje?

Ne! Skupo!

Jednostavnije je uzeti sekač i cap! Preseći knjige na pola! Daleko jeftinija metoda!

Doduše, možda su mogli da kupe ona džepna izdanja, ali i to je skupo! Preseći knjige – jeftino!!!

Već neko vreme se mislim da odem u taj kafić i popijem precenjenu im kafu, samo da bih videla taj fenomen. Ako ga do sada nisu sklonili već.

A onda ću moći da se pohvalim da sam do pola pročitla Džojsa. Ali baš do pola.

Srećam Uskrs!

Medicina inernetica

Doctorus vulgaris (DrV) iliti običan doktor. Završio medicinski fakultet, u proseku za osam godina, sa prosečnom ocenom malo više od osam, što mu pruža lepe nade za budućnost i specijalizaciju. Svojevremeno je dva meseca spavao sa Sineljnikovim pod glavom, a potom i sa Gajtonom, Harisonom... Nosi beli mantil i stetoskop oko vrata, vrlo verovatno Litmana. Zazire od docotorusa interneticusa i rečenice: “Dokotore, ja sam malo guglao.”

Doctorus interneticus (DrI)– sve svoje znanje iz medicine drži u svojih deset prstiju. Doslovno. Pridržava se maksime: “Ko nema u vuglu, ima u guglu.” (nije to loša maksima, ponekad se njome posluži i  DrV). Obožava da propituje i postavlja trik pitanja DrV. Pre nego što ovaj uspe da iskopa treći tom Sineljnikova sa police, DrI je već izguglovao traženi odogovor.

Medicina internetica – novonastala grana medicine, pojavila se sa razvojem informacionih tehnologija. Sublimacija medicine koja se uči na fakultetu i svakoraznog đubreta, poluinformacija, nagađanja i koje čega. Posebnu draž joj daju moderni iscelitelji iz ekrana. Može biti korisna (Pubmed, Google scholar ponekad i Wikipedia zbog referenci potrebnih DrV za magistarski/doktorski/rad za kongres ili ako ga baš mrzi da vadi Harisona), al’ ne uvek (pogledati moj unos Iscelitelji iz ekrana)

Šta razlikuje DrV od DrI?

Mislim, osim šest do osam godina studiranja i diplome?

Znanje latinskog!

Da se ovaj DrV pita, ne bi se samo dijagnoze pisale na latinskom, nego i cela anamneza. I to čitava anamneza u skraćenicama, pa nek obližnji DrI trlja glavu umesto što masira DrV da mu rastumači latinske skraćenice i potvrdi da  je sve izguglovao kako treba.

A šta ovaj DrV radi kad mu pacijent/DrI kaže da je sinoć malo guglao? Osmehne se ljubazno i dovede stariju doktorku sa odeljenja. Ona dodje kao panacea za sve DrI.

Apendiks: Razvojni put DrV

DV prelazi u Dspec. prelazi u Drsubspec. prelazi Drprim.

Ili

DrV prelazi u MrDr prelazi u DrDr prelati u ProfDr.

Rečnik manje poznatih reči i izraza:

Sineljnikov – Anatomski atlas čoveka. Ruski, naravno, i najbolji! Neter je dobar, ali je Sineljnikov Sineljnikov.

Gajton – Fiziologija čoveka, najveća prepreka na razvojnom putu studnta medicine do DV

Harison – Interna medicina sa kojom se DV sreće ili na fakultetu, što je ređi slučaj, ili kasnije tokom spec., subspec, magisterijuma, doktorata.

Litman – najpoznatija marka stetoskopa. Pisala o njemu u “Sindromu Litmanovog stetoskopa”.

Panacea – univerzalni lek za sve boljke, oličen u liku moje drage starije doktorke.

Čas hidraulike na medicinskom fakultetu

Retko kada se odlučujem da napišem pohvalu nekoj knjizi, ali ovaj put ne mogu da odolim.

Dakle, dragi moji čitatelji, zamislite da ste tek završili fakultet. Srećni ste, veseli, laka koraka, ma ceo svet je sad pred vama. Mislite sad ćete moći da radite sve one stvari koje niste stigli tokom dugih i napornih ispitnih rokova. A sa druge strane... čudno vam je da ne učite, svrbe vas prsti za knjigom... Kako god, iz ovog ili onog razloga odlučili ste se da upišete master, postdiplomske, magistarske, akademske specijalističke ili neke njima slične studije.

Sad fali ono kuče iz „Binga“ što viče „Čestitamo!“

Elem, pre nego što se upustite u tu novu avanturu, ili ako ste se već upustili, ne bi bilo loše da pročitate „Čas anatomije na građevinskom fakultetu“ Mirjane Đurđević. To je najbolji, ma jedini pravi vodič kroz sve ono što vas čeka. I, ne gospođa Đurđević ništa nije preterivala u svojoj knjizi. Dok sam se provlačila između akademsko specijalističkih Scila i Haribdi, krstila i levom i desnom i nogom i rukom od onog što me je zadesilo, mislila sam čak da je i donekle ublažila.

Ublaženo, razblaženo, tek ništa od onog što bi moglo nekoga da snađe tokom tih tako popularnih postdiplomskih nije izostavljeno. Od izbora teme, preko sastavljanja komisije, pisanja desetina i desetina verzija rada, proračunavanja i korekcija, papirologije, potpisivanja, odlaganja, zaturivanja, zapomaganja... Ma, samo uzmite knjigu i pročitajte je! Ponekad žalim što g-đa Đurđević nije napravila neku internet verziju koju bi mi ostali mogli da je dopunjavamo.

I za kraj, jedna mala anegdota iz mog veselog i srećno okončanog odbranom spec.akad. života.

Sva srećna, predajem administraciji neukoričene primerke rada i predlog komisije.

Administracija zagleda rad i frlja ga u stranu i uzima papir sa predlogom i potpisima predloženih članova komisije.

~Znate,~ oglašava se administracija.~ Moglo bi da se desi da Vam na veću ne odobre ovu komisiju.

Ja pred infarktom:

~Što? Pa Vi ste mi sami rekli da ih odaberem. I dolazila sam bar 10 puta, što mi pre niste rekli?? Moj mentor...

~Da ali...~ sledi podugačko objašnjavanje šta nije u redu sa predlogom. Glupavo i irelevantno u svakom slučaju.

~Znate šta.~ infarkt je prošao, pa me boli ono što nemam za ostalo.~ Ako mi ne odobrite komisiju, vi ćete morati da zovete cenjenog profesora i docentkinju da im objasnite zbog čega su oni nepodobni da budu članovi komisije.

Administracija je ostala da zeva, a ja odlazim veselo. Naravno da nisu promenili komisiju. Bah.


P.S. Autor i tek ispiljeni mr.sci. bi voleo pre svega da se zahvali svom mentoru i svojim najdražim doktorkama sa odeljenja na svoj pomoći i podršci pruženoj tokom provlačenja između svih Scili i Harbdi. Takođe bi se zahvalila i svojoj majci koja sada više ne mora da ćuti i hoda na prstima. Narandže može da nastavi da ljušti, to je navika koju ne bi valjalo menjati.