Pre
nekoliko godina, onako, iz puke dosade, a možda i zato što mi je dosadilo da
prebrojavam bele jugiće iz tramvaja, odlučila sam da prebrojim sve kladionice
od Autkomande do svoje biblioteke br. 2 koja je na nekih 7 stanica uz Stepu.
Sve u
svemu, na tom potezu od 7 stanica tramvaja ima 2 biblioteke, 1 gimnazija, 1
ispostava Doma zdravlja i preko 15 kladionica i kockarnica. Što sa jedne, što
sa druge strane ulice. Banke i menjačnice sam odbila da brojim jer iako niču
k'o pečurke posle kiše, nisu mi bile toliko zanimljive kao mesto okupljanja
omladine, da ne kažem tinejdžera.
Kad su
moji bili mladi, postojali su korzoi. Mi smo vreme ubijali u parkićima i na
ćoškovima. A današnji, neki novi, moderni klinci, vreme ubijaju u kladionici. I
nikako, ali nikako mi ne ide u glavu šta će oni tamo, ni otkuda im pare za
kladionicu, niti da li oni koji im daju te pare, roditelji valjda, znaju da
njihova zlata ne troše parice na užinicu i sokić, već na kvote i tikete i...
ajde, uputite me u tu termionologiju, stvarno sam glupa za to.
Kao
što ne verujem da postoji laka i teška droga, tako ne verujem da su kladionice
tek nevini oblik zabave današnjih klinaca. Klađenje je klađenje, kocka je
kocka.
Sećate
se gazda Mitra, nekadašnjeg bogataša, uglednog i poštovanog gazde, potom ogrezlog u kocku? U
znak pokajanja on svog sina vodi na jutrenje. A danas, danas se sve, bojim se, izmetnulo. Danas moderni i kul ćalci svoju mušku čeljad prvi put vode sa sobom u
kladžu.
Tjah.
I, za
kraj, kao šlag na tortu, čuh juče na ekraneli da su kladionice raspisale kvote
za izbore. Dakle, dali su nam igara. A šta je sa hlebom?
Što
reče jedan moj prijatelj, hleb stiže posle izbora.
P.S.
Malo političarenja pre izborne tišine, zlatne, divne, predivne tišine.
Proglašavam naredna dva dana za dva najlepša dana u ovoj godini!
Нема коментара:
Постави коментар