Biciklovi
Prilično sam kasno naučila da vozim
bicikl. Verovatno zbog urođene trapavosti, bicikla, stara dobra Ponika je češće
bila na zemlji, a ja pod njom. Možda zato što sam od svega najviše volela da se
sasuljam niz najgoru nizbrdicu u kraju, mahnito okrećući pedale i ne kočeći
nimalo. Vrišteći pri tom.
Nikad, nikad nisam naučila da silazim sa bicikle. Uvek skačem sa nje dok sam još u pokretu. Verovatno je to još jedan razlog zbog koga sam tako često padala sa nje. Ali sam ustajala svaki put. Modra, ubijena, raskrvavljenih kolena i šaka. I ponovo se pentrala na vrh nizbrdice.
Ponika, najbolje prevozno sredstvo ikada. Pored Dijane, naravno.
Нема коментара:
Постави коментар