Potpuno istinita ispovest jedne evrovizijoholičarke

U poslednje vreme se sve više i više reči završava na ovo „-holičrke“, pa rekoh, 'ajd i ja da ga iskoristim u ovoj prilici.

Dakle, pošto sam rešila da budem potpuno iskrena u ovom pisaniju, ajde da počnemo sa priznanjem da je redovno pratim Evroviziju još od malena. Kao što su januar, februar i mart posvećeni godišnjem praćenju umetničkog klizanja, tako je maj posvećen Evrovizijici.

Da li slušam muziku koja se propagira na ovom festivalu? Pa, obzirom na pesme koje dominiraju njime poslednjih godina, ne bih rekla. Pamtim pobednike, dobro ne baš svake godine, ali ih uglavnom zapamtim. :)

Ono što mene prikuje za mali ekran jeste evrovizijsko glasanje. I poslednjih nekoliko godina jadikovanje britanske štampe jutro nakon finala.

Kad je glasanje u pitanju, mislim da nema veće zabave od njega. Sat i po vremena čiste smejurije i tačnog predviđanja ko će kome dati komšijskih dvanaest poena. Uglavnom, da imam aspiracije ka klađenju, a nemam, mogla bih lepo da se oparim jer pogodim tačno ko će biti na prvom ili drugom mestu... otpozadi.

Hvala ti Velika Britanijo, gotovo me nikad nisi izneverila!

Elem, nakon noćne smejurije - glasanja, ujutro kreće nova smejurija iliti rekacije britanske štampe na osvojenom plasmanu. Jutarnja kafa, štangla čokolade i narednih sat-dva provedem smejući se najslađe naricanju njihovih novinara. Ne znam da li su upoznati sa naricanjem sestre Batrićeve iz „Gorskog vjenca“ ali joj se opasno približavaju i mislim da će je naredne godine i nju nadmašiti. Svi su im krivi, naravno, osim njih samih. I komšijsko / blokovsko glasanje, i ukus nove publike (koja nije ni bila rođena sedamdesetih godina kada je njihov poslednji predstavnik bio popularan), i činjenica da je Evrovizija odavno Evroazijovizija sa tenedncijom prerasta u Svetskoviziju (imam neki predosećaj), i njihove komšije koje im ne daju dvanaest poena (trebalo bi da porade na dobrosusesdskim odnosima) i glasanje dijaspore (pa ko im kriv kad su im Australija i Kanada - dijaspora) i tako dalje i tako bliže.

Pre par godina dala sam jednu preporuku / recept za pobedu gordom Albionu, a sada, pošto vidim da me ništa ne slušaju sledi i druga. Zapravo, ovo je više molba evrovizijskom odboru. Draga gospodo, molim vas da sledeće godine dozvolite Britancima da glasaju sami za sebe. Ne verujem da će pobediti, ali samo da još jednom čuju ono:

„Grande-Bretagne douze points!”