Jesnje veselje

„Svaki ludak ima svoje veselje.“ – ovo je rečenica koja se bar dvadeset puta dnevno može čuti u mojoj kući, pogotovo ako pola sata nabiram zavese na prozoru, pola centimetara desno, dva levo, već da bi mojoj majci bile podjednako nabrane.

Jedno od opštenarodnih veselja u mom domu je svakako i jesenje i prolećno veliko spremanje ormana i izmeštanje letnje i zimske garderobe iz jednog u drugi u treći, i tako ukrug. Naravno, ukoliko je ovo veselje unapred najavljeno, potrudiću se da me nema. Nije da ja imam nešto protiv spremanja ormana i svoje sobe, ali ako može, ja bih najradije to sama uradila, bez ičije pomoći, jer mi je zaista potrebno vreme da razmislim vredi li čuvati gomilu školjki koje sam donela sa ekskurzije u trećem gimnazije ili pak, sve verzije svojih neobjavljenih priča (šta ću kad najviše volim da ih pišem po papirima i sveskama).

Elem, kada me uhvate nespremnu, dok se još protežem po krevetu po principu e-super-danas-si-kod-kuće-možemo-da-pregledamo-ormane, jedino mi preostaje da skuvam sebi duplu dozu kafe i bacim se na pomaganje. Naravno, uvek postoji neslaganje, jer ja jednom kad odlučim da nešto treba da se baci, to ide u kesu, pa u kantu, a ne ponovo u orman. Mislim, čemu raspremanje ormana, ako ćemo prebaciti stvari iz jednog u drugi u treći i vratiti u neki od njih sve one iznošene ili pak, nikad nošene stvari?

Na kraju se to završi tako što ja sednem sa šoljom kafe na krevet i pustim majku da sve ono što je satima izvlačila, tresla da vidi šta je, krstila se što to još uvek čuva i trpala u kese sa bacanje, vraća nazad u orman ko-zna-možda-će-nam-ovaj-pocepani-čaršaf-zatrebati-mogu-od-njega-da-se-naprave-krpe-za-brisanje.

Jedna mala crtica za kraj mog nedeljnog kukanja nad grkom sudbinom jedinčeta (nema ko da me odmeni).

Svake godine, tokom priprema za novogodišnje proslave, kreće i kukanje (obično u KTC*) kako nemamo lep novogodišnji stolnjak, ili bar nastolnjak. Mama je u stanju da me satima vuče po radnjama, da ih razgledamo i divimo se, ali nikako da ga kupi. I tako godinama, ista priča. Naravno, godinama mi i preslažemo s vremena na vreme ormane. Da bi ove godine, letos valjda, u naletu traženja nečeg sasvim desetog, u gornjem delu ormanu, među stolnjacima ja ugledala nešto crveno i zeleno, na krem osnovi, onako... šareno i sumnjivo.

-Je li,-pitam je –šta ti je ono?

-Koje?- okreće se ona na stolici, opasno se ljuljajući.

-Ono tamo, sa crvenom i zelenom ivicom.

-Ovo?- izvlači nasumični stolnjak.

-Ne, ono dva stolnjaka i čaršaf iznad.

-Aaaaaaaaaa...- vadi novogodišnji nastolnjak sa zelenim grančicama i crvenim mašanjama.- Vidi, otkuda nama ovo?

-Pojma nemam.- počinjem da se smejem.- Pa kad si ga kupila.

-Ne znam... nisam znala da ga imamo.- ponovo ga je sklopila i umuvala među stolnjake.

P.S. Ja od sutra počinjem da tražim prolaz do Narnije. Ako je ona mogla da nađe nikad kupljeni novogodišnji nastolnjak u našem ormanu, i prolaz mora da je tu negde.

*KTC – Kineski tržni centar

Da l’ je i Kleopatra imala osteoporozu?

Da se razumemo, osteoporoza jeste bolest, šta god tvrdila nekadašnja gradska sekretar(-ka, -ica, šta god-kako god) gđa S. Vukajlović.

Osteoporoza jeste metabolička bolest kostiju, koja dovodi do smanjenja koštane gustine i povećanja rizika za nastanak preloma. Može biti primarna (osteoporoza u menopauzi, senilna nakon 75-te godine života, osteoporoza u muškaraca, juvenilna osteoporoza) ili sekundarna (kad nastaje zbog endokrinoloških, hematoloških, bubrežnih oboljenja, korišćenja određenih lekova, zloupotrebe stereoida). Često je nasledna, i ako ste imali baku ili deku koji su se u starosti povili ili, što ja kažem, smanjili, verovatno ne bi bilo loše da nekad u životu uradite osteodenzitometriju i proverite svoje stanje kostiju, ulažući tako u kvalitet svog života.

Čemu dakle ovaj uvod? Pa, ja ne bih bila ja a da neke stvari ne iskomentarišem. Al' ne, biseri g-đe Vukajlović ovaj put neće biti na mom šarenom tapetu. Ovaj put će se na njemu naći „šećerne vodice“ kojima se zamajavaju široke narodne mase.

Tokom ove četiri godine na endokrinologiji (iskustvo bezmerno, dragoceno i nezamenjivo) naučila sam dosta i o osteoporozi i o njenom lečenju, ali ono što me fascinira (i što će me vazda fascinirati) jeste maštovitost proizvođača svih sorti „šećernih vodica“, da ne kažem „bisernih vodica“ koja je zapravo najnoviji način za lečenje osteoporoze. Pored biserne vodice, u ponudi su sedefne i biserne kapsule kao i biserni prah. Način na koji te kapsule, prah i voda leče osteoporozu meni nije baš sasvim najjasniji, ok, kalcijum se svakako dodaje kao suplement uz terapiju, ali upropaštavati bisere zbog njega... aman... a što ne krečnjačke stene, lakše se nalaze, a i ima ih više.

Sve u svemu, drage moje dame i gospodo, moja je nedoumica sledeća:

-da li je Kleopatra imala osteoporozu, obzirom da je ona patentirala(bar u stripovima o Asteriksu i Obeliksu) ispijanje bisera rastopljenih u sirćetu;

-da li su koristili morske, slatkovodne ili pak ohridske bisere;

-kako su uspeli da rastope bisere u vodi, obzirom da iz eksperimenta sa svojom bisernom ogrlicom znam da se u vodi ne mogu biseri rastvoriti a ni sedef;

-ako su uspeli da ih rastope u vodi, da li je reč o slanoj, morskoj vodi ili slatkovodnoj ili pak vrsta vode zavisi od sorte bisera: morski, slatkovodni, ohridski (tu bi trebala jezerska voda i to sa Ohrida, ne verujem da bi se ohridski biser dao u bilo čemu drugom rastvoriti);

-da li se ipak radi o sirćetnoj otopini – ovaj eksperiment već ne bih smela da sprovodim, jer bi me majka ubila kad bi me videla, mada postoji posredni dokaz o dejstvu soli i kisele sredine na bisere koji menjaju boju zbog znoja (svi se mi znojimo, uprkos dezodoransima) a i zbog parfema

P.S. Teško je proceniti da li je Kleopatra imala osteoporozu, budući da je drevna kraljica Egipta umrla od zmijskog ujeda prilično mlada, mada, ko zna možda su proizvođači „biserne vode“ imali dovoljno vremena i novca da pronađu njenu mumiju i učine osteodenzitometriju. Samo se nadam da nisu radili merenje koštane gustine na peti.

Važno je učestvovati

Dugo godina pratim Olimpijade, a eto, ovo je prvi put da Olimpijadu pratim i putem interneta. 2008. god. mi je kompjuter bio u kvaru, a lap-top u Kanadi, pa sam internet koristila sporadično kod ujaka i sada, nakon prvih nedelju dana igara, žalim što sam uopšte odlučila da ih pratim i na ovaj način.

Pre nego što se upustim u dalje pisanje, želim da napomenem da sam apsolutno (to mi je ovogodišnja omiljena reč) ponosna na naše sportiste, kakav god da su dan imali na terenu, da li su pobedili ili nisu, da li su osvojili prvo mesto u grupi ili im je medalja izmakla za delić stotinke ili krug u gađanju. Bravo devojke i momci, gledajući vas imam osećaj da postajem i sama deo svega toga.

I žao mi je što su ne samo ljudi i internet zajednica u Srbiji, već i u čitavom svetu zaboravili da je najvažnije geslo igara nekada bilo: „Važno je učestvovati“. Ono „Citus, altus, fortius.“ je došlo kasnije i na moju veliku žalost preuzelo prvenstvo i donekle bacilo mračnu senku na sam olimpijski duh.  

Od sutra više neću čitati komentare naše internet zajednice. Niti jedan jedini. Praviću se da ne postoji. Sa previše lakoće kritikuju, grde i ljute se na sportiste. Ili su im oni krivi, ili su pak krivi sportisti iz drugih zemalja.

Dobro, ne volim ja Felpsa, ali teško da mogu njega da krivim za neke stvari, zar ne?

Sada će neko reći da je Felps iz Amerike, i da ima dovoljno spoznora i para da plati najbolje trenere i bazene u kojima bi trenirao. Kao i drugi Amerikanci. Tačno, ne sporim to.

Ali hajde da uporedimo stanje u sportu u dvema zemljama koje trenutno imaju najviše medalja i u našoj.

Amerikanci su po mišljenju celog sveta sportska nacija. Dovoljno je pogledati dva tri njihova filma i saslušati dva tri naša iseljenika, pa sagledati kolika se važnost pridaje sportu tokom školovanja njihove dece. Pre nego što steknu sponzore i lovu da plate najbolje trenere i terene za vežbu, njihova deca imaju veoma ozbiljne sportske aktivnosti u školi. U popdnevnim časovima, nakon završene nastave. A opstanak u školskom timu im i te kako zavisi od akademskog uspeha. Školski timovi i takmičenja u košarci, bejbozbolu, ragbiju, fudbalu (da, da), plivanju, gimanstici itd. im omogućavaju da steknu stipendije koje će ih odvesti do boljih uslova i za studiranje i za bavljenje sportom i do sponzora koji će im omogućiti vrhunske uslove.

U Kini se država brine za talentovanu decu. Proberu ih još u nižim razredima i šalju u internate ili sportske akademije, gde sa njima rade i vežbaju najbolji stručnjaci. Podjednako vode računa i o akademsom uspehu, i o sportskom. I da se razumemo, niti su ti inernati koncentracioni logori za decu, niti su ih Kinezi prvi izmislili pa da se sada zgržavamo nad idejom o odvajanju od roditelja u detinjstvu zarad školovanja. Internatski tip obrazovanja postoji u velikom broju zemalja. U Velikoj Britaniji recimo.

A sada, malo o sportskoj kulturi u našoj zemlji. Što iz ličnog iskustva, što iz iskustva ljudi koje poznajem. Dakle, i naša deca u školi imaju sportske aktivnosti. Zovu ih, onako đuture, fizičko vaspitanje. Dva puta nedeljno, a sve to zarad očuvanja zdravog duha u zdravom telu. Tokom prve četiri godine naše učiteljica se i te kako brinula o očuvanju našeg duha menjajući časove fizičkog, muzičkog i likovnog za časove srpskog i matematike. Posle sam u petom imala strah od samog pogleda na kozlić. Začudo mi greda i razboj nisu bili problem, ali kozlić... uh...U gimnaziji su ta dva četrdesetpeto minutna časa spojili u jedan od sat i po jednom nedeljno. Na fakultetu... pa neko mi reče da su nekada studenti imali obavezno fizičko vaspitanje, valjda kroz predvojnički obuku ili tako nešto. U moje vreme, toga nije bilo. Naravno, postojale su Medicinijade i sl. pokušaji sportskih događaja, ali tamo je pobednik bio onaj koji je mogao da sruči najveću količinu alkohola u sebe i ostane na nogama. Ah, da, i uvek su je sretno umetali baš u ispitni rok. Mašala.

U zemlji Srbiji, na žalost, talenat vam neće garantovati mesto u nekom klubu. Možda ćete uspeti da uđete u njega, ali to ne mora da znači da ćete i zaigrati, ma koliko bili vešti u pikanju lopte ili pogađanju koša. Ali će zato imati prilike da zaigra sponzorev sin. A ako i pokušate da odete u svoju salu za fizičko u školi ili pak na školski teren, verovatno ćete ga zateći izdatog rekreativcima. Čak i u vreme školskih časova. Najveći biser sa iznajmljivanjem školskih terena je vezan za jednu od malobrojnih škola u Beogradu koje imaju svoj sopstveni i lični bazen (nas su odveli dva puta u petom razredu, usred zime.). Dakle, školarci imaju pravo da koriste taj bazen samo u prvom razredu. I posle toga, kraj, basta, nema više, jer škola iznajmljuje bazen pitaj boga kome. Možete li da zamislite tako nešto u Americi ili Kini? Ja nekako ne mogu.

Na kraju priče šta reći? Ne mogu da krivim Amerikance i Kineze za medalje koje su oni osvojili. Ali ne mogu da krivim ni naše sportiste. Za mene oni su Olimpijci samim tim što su se u ovakvim uslovima izborili za plasmana na OI. Malo li je?

P.S. Ovaj put upućujem naklon i svoj talentovanoj mlađariji u sportskoj gimnaziji i na DIF-u. Samo napred, nastavite da se borite, možda se jednog dana nešto i promeni. Super ste.

Šesnaest dana jula - dan šesnaesti

Vozovi

Iliti priča o devojčici koja je volela vozove. Toliko, da je svakog dana uuobičajena šetnja sa bakom bila do železničke stanice u Leskovcu, gde bih očarana gledala kako vozovi dolaze i odlaze. Igračka koju sam tražila i dobila kad je mama primila prvu platu bila je drveni voz. Još ga negde imam. I mislim da je bilo mnogo bolje da je meni kasnije kupovala one voziće na baterije nego bratu od strica, kod mene bi još uvek bili živi.

Volim da putujem vozom, polako, natenane, bez žurbe, u pratnji dobre knjige i pečenog pileta. Dok je ranije bio šinobus do Zrenjanina nije bilo većeg užitka nego njime putovati. A naravno, kako bih mogla to da zaboravim, tu je i nezaboravno putovanje zime '93 do Zr, kada smo najpre iz Beograda išli Beovozom do Pančeva gde nas je čekao original voz iz filmova o Divljem Zapadu, bez kupea, sa drvenim sedištima i svime. 

Jednog dana, obećavam sebi, putovaću Orjent ekspresom i transsibirskom prugom.

Šesnaest dana jula - dan petnaesti

Kinderlada

Nezaboravni i neprežaljeni ukus detinjstva. Godinama već lutam i pokušavam da je nađem, maltretiram ljude po inostranstvu, ali nje nema pa nema. Volim ja i eurokrem i nutelu, ali nije to to... A ne spominjite mi Linoladu, nema ona veze sa najukusnijom od svih strana hleba.

P.S. Molim vas da mi niko nije rekao da se više ne proizvodi, odbijam u to da poverujem.

P.P.S. Inače dobre strane hleba su: ajvar, kajmak, kinderlada i džem od pomorandže. Sve ostalo je samo... mnjah.

Šesnaest dana jula - dan četrnaesti

Olimpijske igre

Postoje neke tradcije u mojoj porodici kojih se ne odričemo ni za šta. Gledanje bečkog novogodišnjeg koncerta, četiri skakaonice, evropskog i svetskog prvenstva u klizanju, formule 1, olimpijskih igara.

Prate, se neizostvano naši sportisti, ali i gimanstika, ritmička i obična, streljaštvo, plivanje, skokovi, sinhrono plivanje, atletika, konjički sportovi koje sam počela da pratim u Sidneju 2000 jer je na BK kasno išao prenos gimanstike, kome su konjički sportovi prethodili, pa sam ih se tako sita nagledala. 

Gozbeno drvo

Navijaću, kao i svaki put, za naše sportiste. I biću ponosna na svaki rezultat koji ostvare. 

P.S. Otvaranje je bilo divno. Narucito deo sa Tardisom. A ako mene pitate, drvo na stadijumu može da bude samo Gozbeno drvo i ništa drugo 

Šesnaest dana jula - dan trinaesti

Trianest


Nije da ja imam neku fobiju od ovog broja. Ne nazivam ga brojem 12b, ne izbegavam tramvaj br. 13, ne preskačem trinaestu stepenicu. Na petak trinaesti sam položila anatomiju i to mi je bio jedan od lepših i opuštenijih ispita. Moja klinika se nalazi na broju 13.

Samo ne volim da ostavim knjigu na trinaestoj strani... ili dvadeset i šestoj, trideset i devetoj... hm, bilo kojoj čiji je broj deljiv sa trinaest.  Zašto to radim, nemam pojma... jače je od mene. Jednostavno ću da pročitam makar prvi red na narednoj, samo da ne ostavim na toj strani.

Ko što reče jedna mudra žena, zbog koje pola sata nabiram zavese: "Svaki ludak ima svoje veselje." Pretpostavljam da je ovo moje lično veselje.

Šesnaest dana jula - dan dvanaesti

Mačke

Otkako znam za sebe, u mom životu se motala neka mačka. Uglavnom ujakova, ali bilo je tu i onih koje bi povremeno zalutale u naše dvorište. A onda, pre godinu dana, stric je iz vikendice doneo malog, napuštenog mačka. Cole, Kađa, Silvio, pa čak i Matilda (privremeno, kada je jedan gosn veterinar rekao da nema teorije da je mačor, jer bi nas do tada napusti; da l' je dotičnog posle napustila diploma, ne znam, ali...) postao je suvereni vladar našeg dvorišta, bela, dugačka đubreštija koja dolazi da se mazi samo kad on hoće, gaji posebnu ljubav prema mojim tašnama i maramama i kome je frižider najbolji drug.

Ah, da, gaji i posebnu ljubav prema mojim knjigama. 

"Kad je Bog stvarao svet, odlučio je da stavi i životinje u njega pa je smislio da svakoj podari osobine koje želi. Životinje su tako formirale dug red ispred njegovog trona dok je mačka otišla na začelje. Slonu i medvedu Bog je dao snagu, zecu i jelenu - brzinu, sovi moć da vidi u mraku, pticama i leptirima izuzetnu lepotu, lisici mudrost, majmunu inteligenciju, psu vernost, lavu hrabrost, vidri razigranost. Sve te osobine su životinje tražile Bogu. Došao je i kraj reda, a tamo je sedela mala mačka, strpljivo čekajući.
"Šta ti želiš?", upita Bog mačku.
Mačka se skupi skromno pa reče: "Ma, šta god da ti je ostalo od drugih, meni ne smeta"
"Ali ja sam Bog, sve mi je ostalo"
"U tom slučaju molim od svega po malo"
Bog se glasno nasmeja na mačkin pametan odgovor i dade maloj mački sve što je htela, dodajući na to i gracioznost i eleganciju i, specijalno za nju, nežno predenje koje će uvek privlačiti ljude i osigurati joj topao i udoban dom.

Ali joj je ipak uzeo lažnu skromnost."

Leonor Flečer - "Mačkina pidžama"

Šesnaest dana juna - dan jedanaesti

Stripovi

Bitan deo mog detinjstva. Sve je započelo slučajnim otkrićem Asteriksa i Taličnog Toma kod mojih ujaka, a nastavilo se sa Fantomom, Mandrakom, Princom Valijantom, Ripom Kirbijem, Krckom i Spiruom, Alanom Fordom, Dikanom (kako da zaboravim njega!), Hogarom, Tintinom, Iznogudom, Umpah-pahom, porodicom Tarana, Modesti Blejz i Flešom Gordonom i tako dalje i tako bliže.

Ostade mi velika žal što su krajem osamdesetih godina objavili samo dvanaest brojeva Princa Valijanta i prekinuli sa objavljivanjem. Kasnije, iz ovog ili onog razloga nikad nisam kupila ukoričene (još jedna stavka u planovima), pa sam onda na preskok čitala epizode u sačuvanim Stripotekama.

Ne znam zašto, ali nikako nisam uspela da zavloim Marvelove stripove i junake. Čak ni filmove snimljene po njima nisam  gledala. Ali ako neko odluči da snimi film - igrani ili animirani, što da ne - po Dikanovim avanturama, ima da se nacrtam u prvom redu bioskopa.

P.S. Eto, zaboravih da spomenem fenomelnalne stripove Đorđa Lobačeva rađenim po motivima Puškina i naših narodnih bajki i epskih pesama. Mislim da i dana danas u nekoj kutiji čuvam Zabavnike sa njima.

Šesnaest dana jula - dan deseti

Breskve

Jul ima ukus i miris breskvi. Topao, sunčani, sladak miris i ukus žarkog leta.

A kad dođe zima, tu su breskvice da podsete na tople i sunčane dane.

Šesnaest dana jula - dan deveti

Tolkin

Jer sa njim je sve započelo.

Sanjam o danu kad ću imati policu na kojoj će biti poređane sve knjige Istorije Belerijanda.

Šesnaest dana jula - dan osmi

Lubenica

Ledena, medena kraljica leta. Moje omiljeno povrće. Nije mi teško da je leti vučem sa pijace, u rukama, kao neko veliko, zeleno, šareno prase. Moje je skromno mišljenje da se lubeničica najbolje rashladi u kadi sa vodom. Kakav frižider, zamrzivač i slično tome. U njih ne mogu da uranim ruke, da se hlade zajedno sa lubenicom

U porodici, postoji nekoliko podsorti lubenica:

1. Lubenica ukrštena sa buvom - iliti kriške lubenice koje je neko drugi očistio od semenki.

    

   1.a. Crnogorska lubenica - podpodsorta gorepomenute, koju ne samo što je   neko drugi očistio od semenki, već ju je i iseckao i prineo ti.

2. Pijana lubenica - specijalitet moje ujne, lubenica kojoj je skinut poklopac, izvađeno srce, iseckano na komade, i potom, zajedno sa nektarinama, kajsijama i votkom, vraćeno natrag u lubenicu. Takva lubenica se služi uveče, fino rashlađena.

3. Slatko od lubenica - malo ko ga danas pravi, jer je ima posla kolko hoćeš! Ali zato je idealno zimi da se podsetiš ukusa leta. Hm, mislim da je ostalo još jedno parče negde...

 

Šesnaest dana jula - dan sedmi

Kafa

Dok pišem ove redove, ispijam i poslednje gurljaje svoje jutarnje kafe. 

Prvi put sam probla kafu sa tri godine, kod moje pra-tetke, srednje sestre moje prababe. Pored toga što mi je dozvolila da probam kafu, najpre iz njene šolje, a potom sam dobijala i svoju šoljicu, veoma razređene, zaslađene i mlekom dopunjene kafe, baka Gaga, kako sam je zvala, jedina mi je dopuštala da izvučem sve šerpe i lonce iz njenog kuhinjskog ormarića i igram se sa njima.

"Da me pamti dete po nečemu." rekla je mojoj šokiranoj majci, kada me je videla okruženu plavim šerpama na bele tufne i sa sopstvenom šoljicom.

Kasnije je usledio jedan dug period tokom koga nisam pila kafu, pa čak ni belu, a onda sam sa deset godina probala prvo ajs-kafe, a potom sam i sama naučila da kuvam majci i baki crnu, tursku. Sa trinaest sam odlučila da skuvam i sebi i pridružim im se. 

Kasnije sam se naravno upoznala i sa espresom, kratkim i dugim, makijatom, kapućinom, bečkom,  irskom, čokoladnom, 3 u 1 i ostalim varijantama i podvarijantama.  Ali od svega najviše volim kad mi ujutro zamiriše turska kafa, pa još ako se nađe i ratluk od vanile, kud ćeš lepše. 

Šesnaest dana jula - dan šesti

Voda

Moj prirodni element. More, reka, jezero, ma ako nema ničeg bolje, može i voda u lavoru.

Iako sam dosta rano naučila da plivam, ponekad mi je dovoljno da samo sedim pored vode. Da odmaram i mozak i dušu.

Za one koji vole vodu i more, ali nisu još otišli ili ne mogu da odu ove godine, ili su se pak vratili i cvile što nisu tamo, sledi jedan mali porodični recept koji će vam pružiti ugođaj kao da ste na moru.

 

Potreban materijal:

-1 lavor

-1 bakalar

-voda

-2 šake morske soli

Dakle uzmete bakalara i stavite ga u lavor. Sipate vodu tako da bakalar ogrezne u njoj i dodate morsku so. Ako nemate morsku so, poslužiće i obična kuhinjska, ali nipošto nemojte dodavati onu parfimisanu, jer nećete postići željeni efekat. Bakalara iznesite napolju na sunce, i ostavite ga na suncu naredna tri dana. Naravno, svakog dana nalijte u lavor još vode. Trećeg dana ćete imati savršenu, osvežavajuću kupku za noge koja će vas svojim čarobnim mirisom istog trena podsestiti na more.

Sve što vam preostaje jeste da zbacite cipele i sandale kad se vratite kući, stavite krišku limuna i kišobran u ledeno hladno piće, zavalite se u ligeštul i brčnete noge u lavoru iz koga ćete, pre nego što brčnete noge,  izbaciti bakalara, koji vam više nije potreban. Doživljaj će biti kompletan ako ubedite nekog da vam maše lepezom oko glave.

Šesnaest dana jula - dan peti

Sokoćalo

Mislim da je ovaj dedin naziv u suštini najbolji naziv za sve moje kompjutere kojima sam se u životu baktala.

Prvi kompjuter kog se sećam i sa kojima sam imala čast da se upoznam bio je Komodor 64 koga su imali moj brat, Peđa, i moja najbolja drugarica iz osnovne škole, Irena. Nas dve smo satima sedele pred njim, premotavajući magnetnu traku sve do željene igrice.

Sledeći kompjuter bio je ujakov PC 286, koji mi je bio dozvoljen samo ako sam prethodno uradila sve zadatke iz matematike. Kasnije je prešao u moje trajno vlasništvo i već trećeg dana po dolasku uspela sam da mu oborim sistem. Od tog trenutka počinje da me prati "prokletstvo trećeg dana" sa ličnim računarima.

U osnovnoj školi sećam se da smo imali kompjuter čiji je ekran bio EI Niš, a u srednjoj su nas dočekali TIM 011, i nedugo potom i Pentijumi. A onda sam i ja dobila svoj lični PC Pentijum... i oborila mu sistem trećeg dana. Ali posle toga, pet godina je radio kao satić, sunce moje. Jest da je imao memoriju od jedva 800Mb ali sam ga volela kao da mi je rod rođeni. Kad mu je crkao procesor, nisam mogla da se sita isplačem. I dan danas žalim za njim.

Naredni Pentijum jednostavno nije vredan pomena. On se nije pokvario trećeg dana, već se kvario na tri dana. Jednostavno sam ga batalila.

I konačno, last but not the least, moj lap top, koji je stigao kao poklon nakon što sam diplomirala. Naravno, nije ga zaobišlo pravilo "tri dana", i pored svih ujakovih provera, bio je kupljen sa greškom na matičnoj ploči. Otkada je problem rešen, milina je raditi sa njim. Pogotovo sada kad je magistarski davno napisan i više se ne tresem pri pomisli da bi nešto moglo da mu se desi pa da mi pojede rad.

Za kraj, mala priča o dedi i kompjuterima. Zvao ih je sokoćalima i bio nepoverljiv prema njima. Svaki put kad bi video kompjuter, sledila je i rečenica.

"Što opet buljiš u to sokoćalo? Baciću ga u kontejner kad odeš u školu."

Nikad to nije uradio, kao što nije bacio ni knjige, a ja sam, u pokušaju da ga odobrovoljim, 286 programirala da mu svira Moravac. Kad sam dobila Pentijum, mogao je do mile volje da gleda svog voljenog predsednika na Encarti. A kad smo odneli lap-top da mu ga predstavimo (da, da, upoznavala sam sva svoja sokoćala sa njim), nije mogao da dođe sebi od čuđenja kad je video ujaka u Kanadi preko Skajpa.

Šta reći, osim sokoćalo?

Šesnaest dana jula - dan četvrti

Biciklovi

Prilično sam kasno naučila da vozim bicikl. Verovatno zbog urođene trapavosti, bicikla, stara dobra Ponika je češće bila na zemlji, a ja pod njom. Možda zato što sam od svega najviše volela da se sasuljam niz najgoru nizbrdicu u kraju, mahnito okrećući pedale i ne kočeći nimalo. Vrišteći pri tom. 

Nikad, nikad nisam naučila da silazim sa bicikle. Uvek skačem sa nje dok sam još u pokretu. Verovatno je to još jedan razlog zbog koga sam tako često padala sa nje. Ali sam ustajala svaki put. Modra, ubijena, raskrvavljenih kolena i šaka. I ponovo se pentrala na vrh nizbrdice.

Ponika, najbolje prevozno sredstvo ikada. Pored Dijane, naravno. 

Šesnaest dana jula - dan treći

Čokolada

Daj!
Crnu, mlečnu. za kuvanje, belu, dobro, ne belu, Najlepše želje, Lindt, Godivu, Kedberi, Milku (ako baš druge nema), domaću verziju od mleka u prahu i kakaa (recept iz veselih devedesetih), sa lešnicima, bademima, suvim grožđem (ko je rekao Galija?), sa keksom, karamelom, jagodama, marcipanom, višnjom i likerom, u obliku štangle, table, bombona, pralina, čokoladnog krema, torte, sladoleda, keksa, tople čokolade... samo da je čokolada.

Čokolada

Mmmmmmmmm

Što reče moja starija doktorka dok sam je nutkala domaćim Rafaelo kuglama: „Ja jedem samo crne kolače.”

Šesnaest dana jula - dan drugi

Knjige

Nekom detetu ćete pažnju zaokupiti zvečkom, nekom lutkom. A nekom detetu bilo je dovoljno da otvorite velika, staklena vrata biblioteke i pustite ga među knjige.

Jedna od polica sa knjigama

Na moju veliku žalost staklena, ručno pravljena biblioteka mog dede i bake je ostala u stanu u Leskovcu. Knjige su se preselile u Beograd i Zrenjanin, kod ujaka, a ja sanjam o danu kada ću sve te silne knjige moći da ponovo sakupim na jednom mestu.

Šesnaest dana jula

Dan prvi – „Izgubljeno jagnje“

„Izgubljeno jagnje“ je bila jedna od prvih kompozicija, pored Štrausovih valcera i „Bolera“ koji su mi moji pustili kao bebi. Zato sam baš nju izabrala da započnem ovu malu seriju julskih i rođendanskih tekstova.

Prvi među njima posvećujem svom ocu, koji je voleo trubu na uvce, i svom deda teči, koji me je upoznao sa starim pesmama sa juga Srbije.

Nema sveta ni planete

Poglavlje prvo

I beše predškolaska predstava u Kruševcu. I pozvaše Boru Čorbu. I Bora Čorba pevaše „Amsterdam“ dečici od šest i sedam godina. I htedoše organizatori da mu otmu mikrofon, ali ne smedoše, jer, pućiće bruka. I puče bruka, svi se zgražavaše nad time što im je B.Č. pevao o travi i kurvama.

Poglavlje drugo

I beše ružičasta televizija. I beše na ružičastoj televiziji grandiozno takmičenje što produkovaše kojekakva nebeska tela što bi sjajem svojim trebalo da objasjavaju mračne noći naše. I pored nebeskih tela, ružičasti grandiozni organizovaše takmičenje za „nebeska telašca“. I pevaše dečica od tri i četiri leta o travi i kurvama i gaćicama, brushalterima, sexy lutkama i sexy biznismenima, a svi vikaše: „Jao kako je to slatko!“ i predviđaše dečici grandioznu budućnost.

Digresija

Jedno od najlepših sećanja koje me vezuje sa poslednju, predškolsku, godinu u obdaništu vezano je za pripremu naše predškolske predstave. Od Nove godine pa sve negde do juna, kada smo se oprostili od naših vaspitača, spremali su nas za priredbu. A onda su jednog lepog letnjeg dana okupili nas, buduće đake prvake u „Šumicama“. Svako obdanište imalo je po jednu plesnu tačku. Sećam se, mi, iz „Pinokija“ smo igrali uz pesmu „Deca su ukras sveta.“ I svi smo zajedno pevali: „Doviđenja dragi vaspitači, lepo nam je u vrtiću bilo.“ Roditelji i vaspitači su nam tapšali. Bilo je predivno.

Razmišljanje:

Nije mi jasno zašto su pozvali Boru Čorbu na predškolsku predstavu? Bora Đorđević nije dečiji pesnik, nikad to nije ni bio. Pretpostavljam da su organizatori znali vrlo dobro ko je on i kakve su njegove pesme (od kojih su neke već postale antologijske). I čemu onda zgražavanje i pomišljanje da mu se otme mikrofon? Zašto nisu pozvali Ljubivoja Ršumovića ili nekog drugog dečijeg pesnika i pisca, organizovali dečiji, školski hor da izvede neke dečije pesme, prikladnije za svečanu priliku?

Sa druge strane, ako već treba birati, ja sam pre i za „Amsterdam“ i za „Pogledaj dom svoj anđele“ nego za „Gaćice“, „Brushalter“ i ostale delove garderobe. A znam vrlo dobro da ove poslednje navedene pesme vaspitačice puštaju deci u pojedinim vrtićima, pa se posle roditelji pitaju gde su im deca naučila te pesme i trebaju im meseci da nateraju decu da ih zaborave.

Epilog

Kako javlja Tanjug, danas su na aerodromu „Nikola Tesla“ viđeni miš i mačak, i ponosni tata petao sa svim svojim pilićima, i vuk, buba lenja, i bela rada, i Iva i njegov vozić i slon lepotan i slonica Mica, i svih devet ljutih gusara, sa pasošima u svojim šapama i rukama.

Napustili su nas.