Dugo
godina pratim Olimpijade, a eto, ovo je prvi put da Olimpijadu pratim i putem
interneta. 2008. god. mi je kompjuter bio u kvaru, a lap-top u Kanadi, pa sam
internet koristila sporadično kod ujaka i sada, nakon prvih nedelju dana igara, žalim
što sam uopšte odlučila da ih pratim i na ovaj način.
Pre
nego što se upustim u dalje pisanje, želim da napomenem da sam apsolutno (to mi
je ovogodišnja omiljena reč) ponosna na naše sportiste, kakav god da su dan
imali na terenu, da li su pobedili ili nisu, da li su osvojili prvo mesto u
grupi ili im je medalja izmakla za delić stotinke ili krug u gađanju. Bravo
devojke i momci, gledajući vas imam osećaj da postajem i sama deo svega toga.
I žao
mi je što su ne samo ljudi i internet zajednica u Srbiji, već i u čitavom svetu
zaboravili da je najvažnije geslo igara nekada bilo: „Važno je učestvovati“.
Ono „Citus, altus, fortius.“ je došlo kasnije i na moju veliku žalost preuzelo
prvenstvo i donekle bacilo mračnu senku na sam olimpijski duh.
Od
sutra više neću čitati komentare naše internet zajednice. Niti jedan jedini.
Praviću se da ne postoji. Sa previše lakoće kritikuju, grde i ljute se na
sportiste. Ili su im oni krivi, ili su pak krivi sportisti iz drugih zemalja.
Dobro,
ne volim ja Felpsa, ali teško da mogu njega da krivim za neke stvari, zar ne?
Sada
će neko reći da je Felps iz Amerike, i da ima dovoljno spoznora i para da plati
najbolje trenere i bazene u kojima bi trenirao. Kao i drugi Amerikanci. Tačno,
ne sporim to.
Ali
hajde da uporedimo stanje u sportu u dvema zemljama koje trenutno imaju najviše
medalja i u našoj.
Amerikanci
su po mišljenju celog sveta sportska nacija. Dovoljno je pogledati dva tri
njihova filma i saslušati dva tri naša iseljenika, pa sagledati kolika se
važnost pridaje sportu tokom školovanja njihove dece. Pre nego što steknu
sponzore i lovu da plate najbolje trenere i terene za vežbu, njihova deca imaju
veoma ozbiljne sportske aktivnosti u školi. U popdnevnim časovima, nakon
završene nastave. A opstanak u školskom timu im i te kako zavisi od akademskog
uspeha. Školski timovi i takmičenja u košarci, bejbozbolu, ragbiju, fudbalu (da,
da), plivanju, gimanstici itd. im omogućavaju da steknu stipendije koje će ih
odvesti do boljih uslova i za studiranje i za bavljenje sportom i do sponzora
koji će im omogućiti vrhunske uslove.
U Kini
se država brine za talentovanu decu. Proberu ih još u nižim razredima i šalju u
internate ili sportske akademije, gde sa njima rade i vežbaju najbolji
stručnjaci. Podjednako vode računa i o akademsom uspehu, i o sportskom. I da se
razumemo, niti su ti inernati koncentracioni logori za decu, niti su ih Kinezi
prvi izmislili pa da se sada zgržavamo nad idejom o odvajanju od roditelja u
detinjstvu zarad školovanja. Internatski tip obrazovanja postoji u velikom
broju zemalja. U Velikoj Britaniji recimo.
A
sada, malo o sportskoj kulturi u našoj zemlji. Što iz ličnog iskustva, što iz
iskustva ljudi koje poznajem. Dakle, i naša deca u školi imaju sportske
aktivnosti. Zovu ih, onako đuture, fizičko vaspitanje. Dva puta nedeljno, a sve
to zarad očuvanja zdravog duha u zdravom telu. Tokom prve četiri godine naše
učiteljica se i te kako brinula o očuvanju našeg duha menjajući časove
fizičkog, muzičkog i likovnog za časove srpskog i matematike. Posle sam u petom
imala strah od samog pogleda na kozlić. Začudo mi greda i razboj nisu bili
problem, ali kozlić... uh...U gimnaziji su ta dva četrdesetpeto minutna časa
spojili u jedan od sat i po jednom nedeljno. Na fakultetu... pa neko mi reče da
su nekada studenti imali obavezno fizičko vaspitanje, valjda kroz predvojnički
obuku ili tako nešto. U moje vreme, toga nije bilo. Naravno, postojale su
Medicinijade i sl. pokušaji sportskih događaja, ali tamo je pobednik bio onaj
koji je mogao da sruči najveću količinu alkohola u sebe i ostane na nogama. Ah,
da, i uvek su je sretno umetali baš u ispitni rok. Mašala.
U
zemlji Srbiji, na žalost, talenat vam neće garantovati mesto u nekom klubu.
Možda ćete uspeti da uđete u njega, ali to ne mora da znači da ćete i zaigrati,
ma koliko bili vešti u pikanju lopte ili pogađanju koša. Ali će zato imati
prilike da zaigra sponzorev sin. A ako i pokušate da odete u svoju salu za
fizičko u školi ili pak na školski teren, verovatno ćete ga zateći izdatog
rekreativcima. Čak i u vreme školskih časova. Najveći biser sa iznajmljivanjem
školskih terena je vezan za jednu od malobrojnih škola u Beogradu koje imaju
svoj sopstveni i lični bazen (nas su odveli dva puta u petom razredu, usred
zime.). Dakle, školarci imaju pravo da koriste taj bazen samo u prvom razredu.
I posle toga, kraj, basta, nema više, jer škola iznajmljuje bazen pitaj boga
kome. Možete li da zamislite tako nešto u Americi ili Kini? Ja nekako ne mogu.
Na
kraju priče šta reći? Ne mogu da krivim Amerikance i Kineze za medalje koje su
oni osvojili. Ali ne mogu da krivim ni naše sportiste. Za mene oni su Olimpijci
samim tim što su se u ovakvim uslovima izborili za plasmana na OI. Malo li je?
P.S.
Ovaj put upućujem naklon i svoj talentovanoj mlađariji u sportskoj gimnaziji i
na DIF-u. Samo napred, nastavite da se borite, možda se jednog dana nešto i
promeni. Super ste.
Нема коментара:
Постави коментар