Jesnje veselje

„Svaki ludak ima svoje veselje.“ – ovo je rečenica koja se bar dvadeset puta dnevno može čuti u mojoj kući, pogotovo ako pola sata nabiram zavese na prozoru, pola centimetara desno, dva levo, već da bi mojoj majci bile podjednako nabrane.

Jedno od opštenarodnih veselja u mom domu je svakako i jesenje i prolećno veliko spremanje ormana i izmeštanje letnje i zimske garderobe iz jednog u drugi u treći, i tako ukrug. Naravno, ukoliko je ovo veselje unapred najavljeno, potrudiću se da me nema. Nije da ja imam nešto protiv spremanja ormana i svoje sobe, ali ako može, ja bih najradije to sama uradila, bez ičije pomoći, jer mi je zaista potrebno vreme da razmislim vredi li čuvati gomilu školjki koje sam donela sa ekskurzije u trećem gimnazije ili pak, sve verzije svojih neobjavljenih priča (šta ću kad najviše volim da ih pišem po papirima i sveskama).

Elem, kada me uhvate nespremnu, dok se još protežem po krevetu po principu e-super-danas-si-kod-kuće-možemo-da-pregledamo-ormane, jedino mi preostaje da skuvam sebi duplu dozu kafe i bacim se na pomaganje. Naravno, uvek postoji neslaganje, jer ja jednom kad odlučim da nešto treba da se baci, to ide u kesu, pa u kantu, a ne ponovo u orman. Mislim, čemu raspremanje ormana, ako ćemo prebaciti stvari iz jednog u drugi u treći i vratiti u neki od njih sve one iznošene ili pak, nikad nošene stvari?

Na kraju se to završi tako što ja sednem sa šoljom kafe na krevet i pustim majku da sve ono što je satima izvlačila, tresla da vidi šta je, krstila se što to još uvek čuva i trpala u kese sa bacanje, vraća nazad u orman ko-zna-možda-će-nam-ovaj-pocepani-čaršaf-zatrebati-mogu-od-njega-da-se-naprave-krpe-za-brisanje.

Jedna mala crtica za kraj mog nedeljnog kukanja nad grkom sudbinom jedinčeta (nema ko da me odmeni).

Svake godine, tokom priprema za novogodišnje proslave, kreće i kukanje (obično u KTC*) kako nemamo lep novogodišnji stolnjak, ili bar nastolnjak. Mama je u stanju da me satima vuče po radnjama, da ih razgledamo i divimo se, ali nikako da ga kupi. I tako godinama, ista priča. Naravno, godinama mi i preslažemo s vremena na vreme ormane. Da bi ove godine, letos valjda, u naletu traženja nečeg sasvim desetog, u gornjem delu ormanu, među stolnjacima ja ugledala nešto crveno i zeleno, na krem osnovi, onako... šareno i sumnjivo.

-Je li,-pitam je –šta ti je ono?

-Koje?- okreće se ona na stolici, opasno se ljuljajući.

-Ono tamo, sa crvenom i zelenom ivicom.

-Ovo?- izvlači nasumični stolnjak.

-Ne, ono dva stolnjaka i čaršaf iznad.

-Aaaaaaaaaa...- vadi novogodišnji nastolnjak sa zelenim grančicama i crvenim mašanjama.- Vidi, otkuda nama ovo?

-Pojma nemam.- počinjem da se smejem.- Pa kad si ga kupila.

-Ne znam... nisam znala da ga imamo.- ponovo ga je sklopila i umuvala među stolnjake.

P.S. Ja od sutra počinjem da tražim prolaz do Narnije. Ako je ona mogla da nađe nikad kupljeni novogodišnji nastolnjak u našem ormanu, i prolaz mora da je tu negde.

*KTC – Kineski tržni centar