Šesnaest dana jula - dan peti

Sokoćalo

Mislim da je ovaj dedin naziv u suštini najbolji naziv za sve moje kompjutere kojima sam se u životu baktala.

Prvi kompjuter kog se sećam i sa kojima sam imala čast da se upoznam bio je Komodor 64 koga su imali moj brat, Peđa, i moja najbolja drugarica iz osnovne škole, Irena. Nas dve smo satima sedele pred njim, premotavajući magnetnu traku sve do željene igrice.

Sledeći kompjuter bio je ujakov PC 286, koji mi je bio dozvoljen samo ako sam prethodno uradila sve zadatke iz matematike. Kasnije je prešao u moje trajno vlasništvo i već trećeg dana po dolasku uspela sam da mu oborim sistem. Od tog trenutka počinje da me prati "prokletstvo trećeg dana" sa ličnim računarima.

U osnovnoj školi sećam se da smo imali kompjuter čiji je ekran bio EI Niš, a u srednjoj su nas dočekali TIM 011, i nedugo potom i Pentijumi. A onda sam i ja dobila svoj lični PC Pentijum... i oborila mu sistem trećeg dana. Ali posle toga, pet godina je radio kao satić, sunce moje. Jest da je imao memoriju od jedva 800Mb ali sam ga volela kao da mi je rod rođeni. Kad mu je crkao procesor, nisam mogla da se sita isplačem. I dan danas žalim za njim.

Naredni Pentijum jednostavno nije vredan pomena. On se nije pokvario trećeg dana, već se kvario na tri dana. Jednostavno sam ga batalila.

I konačno, last but not the least, moj lap top, koji je stigao kao poklon nakon što sam diplomirala. Naravno, nije ga zaobišlo pravilo "tri dana", i pored svih ujakovih provera, bio je kupljen sa greškom na matičnoj ploči. Otkada je problem rešen, milina je raditi sa njim. Pogotovo sada kad je magistarski davno napisan i više se ne tresem pri pomisli da bi nešto moglo da mu se desi pa da mi pojede rad.

Za kraj, mala priča o dedi i kompjuterima. Zvao ih je sokoćalima i bio nepoverljiv prema njima. Svaki put kad bi video kompjuter, sledila je i rečenica.

"Što opet buljiš u to sokoćalo? Baciću ga u kontejner kad odeš u školu."

Nikad to nije uradio, kao što nije bacio ni knjige, a ja sam, u pokušaju da ga odobrovoljim, 286 programirala da mu svira Moravac. Kad sam dobila Pentijum, mogao je do mile volje da gleda svog voljenog predsednika na Encarti. A kad smo odneli lap-top da mu ga predstavimo (da, da, upoznavala sam sva svoja sokoćala sa njim), nije mogao da dođe sebi od čuđenja kad je video ujaka u Kanadi preko Skajpa.

Šta reći, osim sokoćalo?

Šesnaest dana jula - dan četvrti

Biciklovi

Prilično sam kasno naučila da vozim bicikl. Verovatno zbog urođene trapavosti, bicikla, stara dobra Ponika je češće bila na zemlji, a ja pod njom. Možda zato što sam od svega najviše volela da se sasuljam niz najgoru nizbrdicu u kraju, mahnito okrećući pedale i ne kočeći nimalo. Vrišteći pri tom. 

Nikad, nikad nisam naučila da silazim sa bicikle. Uvek skačem sa nje dok sam još u pokretu. Verovatno je to još jedan razlog zbog koga sam tako često padala sa nje. Ali sam ustajala svaki put. Modra, ubijena, raskrvavljenih kolena i šaka. I ponovo se pentrala na vrh nizbrdice.

Ponika, najbolje prevozno sredstvo ikada. Pored Dijane, naravno. 

Šesnaest dana jula - dan treći

Čokolada

Daj!
Crnu, mlečnu. za kuvanje, belu, dobro, ne belu, Najlepše želje, Lindt, Godivu, Kedberi, Milku (ako baš druge nema), domaću verziju od mleka u prahu i kakaa (recept iz veselih devedesetih), sa lešnicima, bademima, suvim grožđem (ko je rekao Galija?), sa keksom, karamelom, jagodama, marcipanom, višnjom i likerom, u obliku štangle, table, bombona, pralina, čokoladnog krema, torte, sladoleda, keksa, tople čokolade... samo da je čokolada.

Čokolada

Mmmmmmmmm

Što reče moja starija doktorka dok sam je nutkala domaćim Rafaelo kuglama: „Ja jedem samo crne kolače.”

Šesnaest dana jula - dan drugi

Knjige

Nekom detetu ćete pažnju zaokupiti zvečkom, nekom lutkom. A nekom detetu bilo je dovoljno da otvorite velika, staklena vrata biblioteke i pustite ga među knjige.

Jedna od polica sa knjigama

Na moju veliku žalost staklena, ručno pravljena biblioteka mog dede i bake je ostala u stanu u Leskovcu. Knjige su se preselile u Beograd i Zrenjanin, kod ujaka, a ja sanjam o danu kada ću sve te silne knjige moći da ponovo sakupim na jednom mestu.

Šesnaest dana jula

Dan prvi – „Izgubljeno jagnje“

„Izgubljeno jagnje“ je bila jedna od prvih kompozicija, pored Štrausovih valcera i „Bolera“ koji su mi moji pustili kao bebi. Zato sam baš nju izabrala da započnem ovu malu seriju julskih i rođendanskih tekstova.

Prvi među njima posvećujem svom ocu, koji je voleo trubu na uvce, i svom deda teči, koji me je upoznao sa starim pesmama sa juga Srbije.

Nema sveta ni planete

Poglavlje prvo

I beše predškolaska predstava u Kruševcu. I pozvaše Boru Čorbu. I Bora Čorba pevaše „Amsterdam“ dečici od šest i sedam godina. I htedoše organizatori da mu otmu mikrofon, ali ne smedoše, jer, pućiće bruka. I puče bruka, svi se zgražavaše nad time što im je B.Č. pevao o travi i kurvama.

Poglavlje drugo

I beše ružičasta televizija. I beše na ružičastoj televiziji grandiozno takmičenje što produkovaše kojekakva nebeska tela što bi sjajem svojim trebalo da objasjavaju mračne noći naše. I pored nebeskih tela, ružičasti grandiozni organizovaše takmičenje za „nebeska telašca“. I pevaše dečica od tri i četiri leta o travi i kurvama i gaćicama, brushalterima, sexy lutkama i sexy biznismenima, a svi vikaše: „Jao kako je to slatko!“ i predviđaše dečici grandioznu budućnost.

Digresija

Jedno od najlepših sećanja koje me vezuje sa poslednju, predškolsku, godinu u obdaništu vezano je za pripremu naše predškolske predstave. Od Nove godine pa sve negde do juna, kada smo se oprostili od naših vaspitača, spremali su nas za priredbu. A onda su jednog lepog letnjeg dana okupili nas, buduće đake prvake u „Šumicama“. Svako obdanište imalo je po jednu plesnu tačku. Sećam se, mi, iz „Pinokija“ smo igrali uz pesmu „Deca su ukras sveta.“ I svi smo zajedno pevali: „Doviđenja dragi vaspitači, lepo nam je u vrtiću bilo.“ Roditelji i vaspitači su nam tapšali. Bilo je predivno.

Razmišljanje:

Nije mi jasno zašto su pozvali Boru Čorbu na predškolsku predstavu? Bora Đorđević nije dečiji pesnik, nikad to nije ni bio. Pretpostavljam da su organizatori znali vrlo dobro ko je on i kakve su njegove pesme (od kojih su neke već postale antologijske). I čemu onda zgražavanje i pomišljanje da mu se otme mikrofon? Zašto nisu pozvali Ljubivoja Ršumovića ili nekog drugog dečijeg pesnika i pisca, organizovali dečiji, školski hor da izvede neke dečije pesme, prikladnije za svečanu priliku?

Sa druge strane, ako već treba birati, ja sam pre i za „Amsterdam“ i za „Pogledaj dom svoj anđele“ nego za „Gaćice“, „Brushalter“ i ostale delove garderobe. A znam vrlo dobro da ove poslednje navedene pesme vaspitačice puštaju deci u pojedinim vrtićima, pa se posle roditelji pitaju gde su im deca naučila te pesme i trebaju im meseci da nateraju decu da ih zaborave.

Epilog

Kako javlja Tanjug, danas su na aerodromu „Nikola Tesla“ viđeni miš i mačak, i ponosni tata petao sa svim svojim pilićima, i vuk, buba lenja, i bela rada, i Iva i njegov vozić i slon lepotan i slonica Mica, i svih devet ljutih gusara, sa pasošima u svojim šapama i rukama.

Napustili su nas.

Stihoklepanje

Svako ko je išao u osnovnu školu kasnih osamdesetih i početkom devedesetih sigurno se seća da su nam povremeno organizovali druženja sa pesnicima, nakon kojih je uglavnom sledilo i kupovina tek objavljene knjige poezije/stihoklepanja (uglavnom dečije-narodnooslobodilačke-rodoljubive-mešavine).
Trebale su potom da prođu godine i godine da bih ja zavolela poeziju, mada je tome doprinela činjenica da sam na recitatorskim takmičenjima osvajala drugo mesto zbog Preverove "Barbare" (verovatno sam jedina osoba koja se ne oduševljava ovom pesmom).
Čudesno ili ne, tek, kako sam završila sa osnovnom školom i više se nisam susretala sa tom vrstom promovisanja tek ispiljenih stihotvoraca, mislila sam da se sa ovom tradicijom prekinulo.
Ali kako sam samo mogla biti tako naivna!!!
Elem, pročitah danas u "Blicu" da je ova tradicija i dan danas živa i zdrava, a da deci umesto Pinkija i Boška Buhe uvaljuju neke druge junake u nekim drugim životnim situacijama.

Da se razumemo, volim više Noleta i loptice

Od Buhe i bombice.

Ali, pozivati decu da se klade na Noleta? E, to već nije my cup of tea.

Evo i sporne pesme:

Ja se kladim na Noleta

Ima jedna kladiona

Tamo na kraj stadiona

U koju bi svaki dinar

Ko poslednje zrno mlinar 

I najlepši miris cveta

Uložio na Noleta

Ne silazi meni s uma

Kakva bi to bila suma

Imućan bih bio velim

Da ne moram da je delim

Jer svi znaju šta mi vredi 

Da će Nole da pobedi

Kad sam je prvi put pročitala počela sam da se smejem. Pa sam blenula u neverici. Pa sam se opet smejala. Pa opet blenula... i na kraju skontala. Čovek je za ovo zaslužio, što reče moj drug na času, nagradu. Noblesovu. Što za književnost, što za ekonomiju.

Izgleda da će klinici kad krenu sa ćaletom prvi put na kladžu sa sobom da ponesu i ovu knjigu kao siguran vodič kroz taj čudesni svet.

I za kraj još malo mog stihoklepanja.

Na vreme da nauče osnovci

Na šta da se troše novci

Udrite ljudi na sva zvona

Mesto škole, pravac kladiona!!!

P.S. Link do Blicovog članka: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/325852/Nova-knjiga-poziva-osnovce-da-idu-u-kladionicu-i-svaki-dinar-zaloze-na-

I odgovor autora, budućeg Noblesovog laureata: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/325875/Autor-poeme-o-Djokovicu-Ja-sam-pesnik-koji-ne-objasnjava-sta-je-hteo-da-kaze

P.P.S. Deco, jeste li spremni da analiziramo ovu pesmu???

Potpuno istinita ispovest jedne evrovizijoholičarke

U poslednje vreme se sve više i više reči završava na ovo „-holičrke“, pa rekoh, 'ajd i ja da ga iskoristim u ovoj prilici.

Dakle, pošto sam rešila da budem potpuno iskrena u ovom pisaniju, ajde da počnemo sa priznanjem da je redovno pratim Evroviziju još od malena. Kao što su januar, februar i mart posvećeni godišnjem praćenju umetničkog klizanja, tako je maj posvećen Evrovizijici.

Da li slušam muziku koja se propagira na ovom festivalu? Pa, obzirom na pesme koje dominiraju njime poslednjih godina, ne bih rekla. Pamtim pobednike, dobro ne baš svake godine, ali ih uglavnom zapamtim. :)

Ono što mene prikuje za mali ekran jeste evrovizijsko glasanje. I poslednjih nekoliko godina jadikovanje britanske štampe jutro nakon finala.

Kad je glasanje u pitanju, mislim da nema veće zabave od njega. Sat i po vremena čiste smejurije i tačnog predviđanja ko će kome dati komšijskih dvanaest poena. Uglavnom, da imam aspiracije ka klađenju, a nemam, mogla bih lepo da se oparim jer pogodim tačno ko će biti na prvom ili drugom mestu... otpozadi.

Hvala ti Velika Britanijo, gotovo me nikad nisi izneverila!

Elem, nakon noćne smejurije - glasanja, ujutro kreće nova smejurija iliti rekacije britanske štampe na osvojenom plasmanu. Jutarnja kafa, štangla čokolade i narednih sat-dva provedem smejući se najslađe naricanju njihovih novinara. Ne znam da li su upoznati sa naricanjem sestre Batrićeve iz „Gorskog vjenca“ ali joj se opasno približavaju i mislim da će je naredne godine i nju nadmašiti. Svi su im krivi, naravno, osim njih samih. I komšijsko / blokovsko glasanje, i ukus nove publike (koja nije ni bila rođena sedamdesetih godina kada je njihov poslednji predstavnik bio popularan), i činjenica da je Evrovizija odavno Evroazijovizija sa tenedncijom prerasta u Svetskoviziju (imam neki predosećaj), i njihove komšije koje im ne daju dvanaest poena (trebalo bi da porade na dobrosusesdskim odnosima) i glasanje dijaspore (pa ko im kriv kad su im Australija i Kanada - dijaspora) i tako dalje i tako bliže.

Pre par godina dala sam jednu preporuku / recept za pobedu gordom Albionu, a sada, pošto vidim da me ništa ne slušaju sledi i druga. Zapravo, ovo je više molba evrovizijskom odboru. Draga gospodo, molim vas da sledeće godine dozvolite Britancima da glasaju sami za sebe. Ne verujem da će pobediti, ali samo da još jednom čuju ono:

„Grande-Bretagne douze points!”

Zeleno volim te zeleno

Da li se i vama događa da krajem februara imate utisak da biste i travu žvakali samo zato što je zelena? A onda, srećom, dođe proleće u svoj svojoj zelenoj raskoši. Ovo je moj mali omaž Lorki i zelenoj raskoši proleća.

Zeleno, volim te zeleno

Zeleni spanać i zelena blitva

Crvene rotvice međ zelenim lišćem svojim

Mladi kupus i zelena salata

Zeleno zelje i krastavci

Zeleno volim te zeleno

Zeleni kelj i prokelj i brokuli

(ističe im sezona, ali su zeleni)

I najbolje od svega zelene tikvice

Zeleni listovi maslačaka

Dok vetar nosi njihov beli cvet

Zeleno volim te zeleno

Zelena keleraba i peršun i mirođija

I mladi luk i praziluk.

Zelene kajsije i šljive

(mada će vas posle boleti stomak,

Ali nije važno!)

Samo da je zeleno

Zeleno volim te zeleno

P.S. Mislim da sam zaboravila koprive, mlade, zelene, u piti, ali evo dodajem ih u postskriptumu iako će mi ožariti prste. A rukolu nisam namerno spomenula, bolji je list maslačka.

Prvi put sa ćaletom na kladžu

Pre nekoliko godina, onako, iz puke dosade, a možda i zato što mi je dosadilo da prebrojavam bele jugiće iz tramvaja, odlučila sam da prebrojim sve kladionice od Autkomande do svoje biblioteke br. 2 koja je na nekih 7 stanica uz Stepu.

Sve u svemu, na tom potezu od 7 stanica tramvaja ima 2 biblioteke, 1 gimnazija, 1 ispostava Doma zdravlja i preko 15 kladionica i kockarnica. Što sa jedne, što sa druge strane ulice. Banke i menjačnice sam odbila da brojim jer iako niču k'o pečurke posle kiše, nisu mi bile toliko zanimljive kao mesto okupljanja omladine, da ne kažem tinejdžera.

Kad su moji bili mladi, postojali su korzoi. Mi smo vreme ubijali u parkićima i na ćoškovima. A današnji, neki novi, moderni klinci, vreme ubijaju u kladionici. I nikako, ali nikako mi ne ide u glavu šta će oni tamo, ni otkuda im pare za kladionicu, niti da li oni koji im daju te pare, roditelji valjda, znaju da njihova zlata ne troše parice na užinicu i sokić, već na kvote i tikete i... ajde, uputite me u tu termionologiju, stvarno sam glupa za to.

 

Kao što ne verujem da postoji laka i teška droga, tako ne verujem da su kladionice tek nevini oblik zabave današnjih klinaca. Klađenje je klađenje, kocka je kocka.

Sećate se gazda Mitra, nekadašnjeg bogataša, uglednog i poštovanog gazde, potom ogrezlog u kocku? U znak pokajanja on svog sina vodi na jutrenje. A danas, danas se sve, bojim se, izmetnulo. Danas moderni i kul ćalci svoju mušku čeljad prvi put vode sa sobom u kladžu.

Tjah.

I, za kraj, kao šlag na tortu, čuh juče na ekraneli da su kladionice raspisale kvote za izbore. Dakle, dali su nam igara. A šta je sa hlebom?

Što reče jedan moj prijatelj, hleb stiže posle izbora.

P.S. Malo političarenja pre izborne tišine, zlatne, divne, predivne tišine. Proglašavam naredna dva dana za dva najlepša dana u ovoj godini!

Knjige na metar ili kako pročitati Džojsa do pola

Davno su prošla vremena kada su dame i gospoda,  a kasnije drugovi i drugarice, ulazili u knjižare i razgledajući sabrana dela Tolstoja, Dostojevskog i Kardelja, naručivali metre i metre knjiga.

„Ako može u plavoj nijansi, da mi se slaže uz tapete u dnevnoj sobi i mebl štof na plave cvetiće u spavaćoj.“

Naravno, tada su još uvek postojali knjigovesci koji su izlazili u susret ovakvim željama. Kako je lagano odumirao ovaj lep zanat, tako su se police u domovima sve više i više bile šarenije.

I ja, eto, naivno, pomislih kako smo upokojili tog metarskog vampira. Kako sam samo pogrešila!

Pre par meseci naletoh, zahvaljujući sveznajućom internetu, na vest da su se u jednom beogradskom kafiću (nek ostane bez imena da mu ne pravim reklamu) pojavile knjige na centimetar! Da, da, na centimetar!

Ali ti centimetri nemaju veze sa opalom kupovnom moći (jednostavno, ne može se više kupiti 3m knjiga, skupo je), već sa dubinom police.

Elem, vlasnici su odlučili da oplemene malo svoj kafić i kulturno ga uzdignu. Stoga su kupili police i knjige. Ali, kako se ispostavilo, police su bile plitke i knjige po svojim dimenzijama nikako nisu mogle da se uklope. I šta sad? Vratiti police i naručiti dublje?

Ne! Skupo!

Jednostavnije je uzeti sekač i cap! Preseći knjige na pola! Daleko jeftinija metoda!

Doduše, možda su mogli da kupe ona džepna izdanja, ali i to je skupo! Preseći knjige – jeftino!!!

Već neko vreme se mislim da odem u taj kafić i popijem precenjenu im kafu, samo da bih videla taj fenomen. Ako ga do sada nisu sklonili već.

A onda ću moći da se pohvalim da sam do pola pročitla Džojsa. Ali baš do pola.

Srećam Uskrs!

Medicina inernetica

Doctorus vulgaris (DrV) iliti običan doktor. Završio medicinski fakultet, u proseku za osam godina, sa prosečnom ocenom malo više od osam, što mu pruža lepe nade za budućnost i specijalizaciju. Svojevremeno je dva meseca spavao sa Sineljnikovim pod glavom, a potom i sa Gajtonom, Harisonom... Nosi beli mantil i stetoskop oko vrata, vrlo verovatno Litmana. Zazire od docotorusa interneticusa i rečenice: “Dokotore, ja sam malo guglao.”

Doctorus interneticus (DrI)– sve svoje znanje iz medicine drži u svojih deset prstiju. Doslovno. Pridržava se maksime: “Ko nema u vuglu, ima u guglu.” (nije to loša maksima, ponekad se njome posluži i  DrV). Obožava da propituje i postavlja trik pitanja DrV. Pre nego što ovaj uspe da iskopa treći tom Sineljnikova sa police, DrI je već izguglovao traženi odogovor.

Medicina internetica – novonastala grana medicine, pojavila se sa razvojem informacionih tehnologija. Sublimacija medicine koja se uči na fakultetu i svakoraznog đubreta, poluinformacija, nagađanja i koje čega. Posebnu draž joj daju moderni iscelitelji iz ekrana. Može biti korisna (Pubmed, Google scholar ponekad i Wikipedia zbog referenci potrebnih DrV za magistarski/doktorski/rad za kongres ili ako ga baš mrzi da vadi Harisona), al’ ne uvek (pogledati moj unos Iscelitelji iz ekrana)

Šta razlikuje DrV od DrI?

Mislim, osim šest do osam godina studiranja i diplome?

Znanje latinskog!

Da se ovaj DrV pita, ne bi se samo dijagnoze pisale na latinskom, nego i cela anamneza. I to čitava anamneza u skraćenicama, pa nek obližnji DrI trlja glavu umesto što masira DrV da mu rastumači latinske skraćenice i potvrdi da  je sve izguglovao kako treba.

A šta ovaj DrV radi kad mu pacijent/DrI kaže da je sinoć malo guglao? Osmehne se ljubazno i dovede stariju doktorku sa odeljenja. Ona dodje kao panacea za sve DrI.

Apendiks: Razvojni put DrV

DV prelazi u Dspec. prelazi u Drsubspec. prelazi Drprim.

Ili

DrV prelazi u MrDr prelazi u DrDr prelati u ProfDr.

Rečnik manje poznatih reči i izraza:

Sineljnikov – Anatomski atlas čoveka. Ruski, naravno, i najbolji! Neter je dobar, ali je Sineljnikov Sineljnikov.

Gajton – Fiziologija čoveka, najveća prepreka na razvojnom putu studnta medicine do DV

Harison – Interna medicina sa kojom se DV sreće ili na fakultetu, što je ređi slučaj, ili kasnije tokom spec., subspec, magisterijuma, doktorata.

Litman – najpoznatija marka stetoskopa. Pisala o njemu u “Sindromu Litmanovog stetoskopa”.

Panacea – univerzalni lek za sve boljke, oličen u liku moje drage starije doktorke.

Čas hidraulike na medicinskom fakultetu

Retko kada se odlučujem da napišem pohvalu nekoj knjizi, ali ovaj put ne mogu da odolim.

Dakle, dragi moji čitatelji, zamislite da ste tek završili fakultet. Srećni ste, veseli, laka koraka, ma ceo svet je sad pred vama. Mislite sad ćete moći da radite sve one stvari koje niste stigli tokom dugih i napornih ispitnih rokova. A sa druge strane... čudno vam je da ne učite, svrbe vas prsti za knjigom... Kako god, iz ovog ili onog razloga odlučili ste se da upišete master, postdiplomske, magistarske, akademske specijalističke ili neke njima slične studije.

Sad fali ono kuče iz „Binga“ što viče „Čestitamo!“

Elem, pre nego što se upustite u tu novu avanturu, ili ako ste se već upustili, ne bi bilo loše da pročitate „Čas anatomije na građevinskom fakultetu“ Mirjane Đurđević. To je najbolji, ma jedini pravi vodič kroz sve ono što vas čeka. I, ne gospođa Đurđević ništa nije preterivala u svojoj knjizi. Dok sam se provlačila između akademsko specijalističkih Scila i Haribdi, krstila i levom i desnom i nogom i rukom od onog što me je zadesilo, mislila sam čak da je i donekle ublažila.

Ublaženo, razblaženo, tek ništa od onog što bi moglo nekoga da snađe tokom tih tako popularnih postdiplomskih nije izostavljeno. Od izbora teme, preko sastavljanja komisije, pisanja desetina i desetina verzija rada, proračunavanja i korekcija, papirologije, potpisivanja, odlaganja, zaturivanja, zapomaganja... Ma, samo uzmite knjigu i pročitajte je! Ponekad žalim što g-đa Đurđević nije napravila neku internet verziju koju bi mi ostali mogli da je dopunjavamo.

I za kraj, jedna mala anegdota iz mog veselog i srećno okončanog odbranom spec.akad. života.

Sva srećna, predajem administraciji neukoričene primerke rada i predlog komisije.

Administracija zagleda rad i frlja ga u stranu i uzima papir sa predlogom i potpisima predloženih članova komisije.

~Znate,~ oglašava se administracija.~ Moglo bi da se desi da Vam na veću ne odobre ovu komisiju.

Ja pred infarktom:

~Što? Pa Vi ste mi sami rekli da ih odaberem. I dolazila sam bar 10 puta, što mi pre niste rekli?? Moj mentor...

~Da ali...~ sledi podugačko objašnjavanje šta nije u redu sa predlogom. Glupavo i irelevantno u svakom slučaju.

~Znate šta.~ infarkt je prošao, pa me boli ono što nemam za ostalo.~ Ako mi ne odobrite komisiju, vi ćete morati da zovete cenjenog profesora i docentkinju da im objasnite zbog čega su oni nepodobni da budu članovi komisije.

Administracija je ostala da zeva, a ja odlazim veselo. Naravno da nisu promenili komisiju. Bah.


P.S. Autor i tek ispiljeni mr.sci. bi voleo pre svega da se zahvali svom mentoru i svojim najdražim doktorkama sa odeljenja na svoj pomoći i podršci pruženoj tokom provlačenja između svih Scili i Harbdi. Takođe bi se zahvalila i svojoj majci koja sada više ne mora da ćuti i hoda na prstima. Narandže može da nastavi da ljušti, to je navika koju ne bi valjalo menjati. 

Iscelitelji iz ekrana ~ ili moj odgovor na neka alterantivna pitanja

Sećate li se devedesetih godina i svih onih prorčica-vidovnjaka-iscelitelja koji su navirali iz ekrana? Svih onih koji su iz dlana prislonjenog na ekran ekranele hipnotike ružičaste boje mogli da pročitaju sudbinu, skinu crnu magiju i izleče sve znane i neznane boljke? Mislite da su oni relikt nekih prošlih vremena koji je zauvek nestao? Varate se! Tu su oni... samo su promenili ekran. Više možda ne vire iz televizora, ili bar ne u toj meri, ali su se preselili u ekrane kompjutera. Nadiru iz njih, prelivaju se po tastaturi!

Teško je biti objektivan kada pišeš o nekim teškim i mučnim stanjima. Zato ću ovaj put biti apsolutno subjektivna braneći svoj stav. Moj je i ne dam ga.

Znam vrlo dobro da ljudi suočeni sa najtežim bolestima lek traže svuda. Pored konvencionalne medicine, posežu za nekim metodama koje nisu u potpunosti odobrene od strane doktora. To je pravo svakog od njih. Ali ja ću zadržati svoje pravo da budem protiv nekih stvari. I zadržaću pravo da me niko ne meša i ne tera da se bavim nečim što ne samo da nisam učila, nego teško da ću ikad ikome savetovati da pođe tim putem. I da se razumemo, ja pod alternativnom medicinom ne podrazumevam kinesku medicinu, koja ima tradeciju od hiljadu i hiljadu godina, niti pak Vasu Pelagića. Zapravo, kada sam videla neke stvari na internetu, shvatila sam da se Vasa prevrće u grobu.

Jedno od prvih stvari koje naučite kao mlad lekar pun entuzijazma, tek ispiljen sa fakulteta, jeste da je najteže lečiti članove svoje uže i šire porodice. I da ono pravilo koje je dr Meredit Grejs izgovorila u Grace's anatomy, da roditeljsko nepoverenje (dodala bih i familijarno) nestaje sa diplomom medicinskog fakulteta, važi samo u holivudskim serijama. U Srbijici velika većina vaših milih i dragih će vas gledati kao na dete kome su do juče brisali nos. Gledaće vas tako i kada budete imali 60 godina i titulu profesora medicinskog fakulteta. Jednostavno, to je tako.

Elem, u poslednja dva meseca zajedno sa ostatkom prosto-proširene familije borila sam se sa teškim oboljenjem, karcinomom dojke, moje ujne. Operacija je dobro prošla, a o daljem toku lečenja biće odlučeno na konzilijumu početkom marta. U međuvremenu, ma čak i pre operacije, ona je počela da se zanima alterantivnim putevima lečenja ove opake bolesti. Kao doktor i nećaka, naslušala sam se svega i svačega, priča o negativnoj energiji koju šire metalni predmeti po kući, izolociji stana od istih, izbacivanju potpuno novog firžidera (jer zrači negativnom energijom), pokušaju izbacivanja njene tetke (jer fina, stara, brižna rođaka takođe zrači negativnom energijom), rašljarima, magičnim pečurkama, lanenim semenkama potpljenim u šampanjac (da, da, da, u šampanjac), različitim dijetam i programima. Dve kapi u prepunoj čaši bilo je insistiranje mog ujaka da ja prihvatim alterantivnu medicinu i počnem da učim o njoj i vitamin B17. Tu sam podvukla crtu i jasno i glasno rekla da ću vrlo rado biti uz nju kad je u pitanju konvencionalno lečenje kao i do sada, ali da ne želim ništa da znam o tim drugim putevima, niti da učestvujem u tome.

Da sam želela da se bavim alterantivnom medicinom, završila bih tromesečni kurs još pre 12 godina i zgrtala pare, ili još bolje, završila bih dopisni jednomesečni kurs i opet, zgrtala pare, tvrdeći da postoji gornji i donji mozak i da se donji, animalni mozak hrani mesom, kao što sam, šokirana imala prilike da čujem u jednoj emisiji na televiziji.

Vitamin B17 bio je veći izazov. Naime, kad sam prvi put bila suočena sa postojanjem tog takozvnog „univerzalnog leka za rak“, dohvatila sam svoju biohemiju, fiziologiju, internu medicinu i naposletku, higijenu, i pokušala da ga nađem. Jer nikako nisam mogla da se setim da sam učila bilo šta o njemu. Ne našavši ga u svojim zvaničnim udžbenicima, poslala sam poruke svojim starijim doktorima sa odeljenja da li su oni čuli za njega. Poslednja opcija bila je sveznajući gugl. I odmah su se pojavili članci o njemu. Sve u svemu, nakon čitanja članaka za i protiv njega (da se razumemo, ovi protiv njega su reference sa PubMed-a, kliničke studije), shvatila sam da se radi o supstanci poznatijoj kao amigdalin koja se nalazi u plodovima gorkog badema i koštici kajsije. Drugim rečima, u pitanju je bio cijanid. Da,da... dobro ste čuli, cijanid. Baš onaj koji se često pominje u romanima Agate Kristi.

Elem, taj cijanid je vezan za šećer koji se nalazi u plodu gorkog badema, odnosno u koštici kajsije. I navodno, kako pročitah u članku novinarke Ivone Živković (punom hvale o tzv. „vitaminu“), ćelije raka mnogo vole da se hrane šćerom (tim rečima), a cijanid njima. Da rezimiramo, ćelija raka se navadi na šećer, pojede ga, a cijanid, cap, ubije nju.

Ok, čak i pre nego što pomenem reference i kliničke studije, malo zdravorazumskog razmišljanja nekog ko je učio fiziologiju i patofiziologiju. Sve ćelije ljudskog organizma vole i hrane se šećerom. Iz njega dobijaju energiju za sve procese koje se u njima odvijaju. Ćelije mozga, neuroni, zapravo samo mogu da se hrane glukozom i ničim drugim. I ajd' sad, nek mi poštovana novinarka i svi pobornici „vit. B17“ objasne kako cijanid iz njega prepozna samo i isključivo ćelije raka? Koliko se ja sećam cijanid nema neke posebne preference, nego radi po principu daj šta daš.

Sada je valjda nepotrebno pričati da su kliničke studije pokazale da je dotični „vitamin“ neefikasan u borbi protiv bilo čega, čak letalan?

Valjda vam je sada jasno zašto sam odbila da učestvujem u, kako mi je predloženo, nabavci ovog „leka“?

I za kraj jedna moja mala nedoumica. Svi znamo da doktori snose odgovornost za nesavesno lečenje. Ko onda snosi odgovornost za nesavesno lečenje putem alterantivne medicine? Da li alternativni „doktori“ uopšte snose bilo kakvu zakonsku odogvornost za zdravstveno stanje svojih pacijenata? Živo me interesuje.

 Tokom pisanja ovog posta procitala sam:

1.http://www.ivonazivkovic.net/B17.htm Da li se prikriva lek protiv raka?

2. Milazzo S, Ernst E, Lejeune S, Schmidt K (2011). Milazzo, Stefania. ed. "Laetrile treatment for cancer". Cochrane Database Syst Rev.

3. Newmark J, Brady RO, Grimley PM, Gal AE, Waller SG, Thistlethwaite JR (October 1981). "Amygdalin (Laetrile) and prunasin beta-glucosidases: distribution in germ-free rat and in human tumor tissue"

4. Newton GW, Schmidt ES, Lewis JP, Conn E, Lawrence R (February 1981). "Amygdalin Toxicity Studies in Rats Predict Chronic Cyanide Poisoning in Humans". West. J. Med. 134 (2): 97–103.

5. Shragg TA, Albertson TE, Fisher CJ (January 1982). "Cyanide poisoning after bitter almond ingestion". West. J. Med. 136 (1): 65–9.

Naravno, ako vas interesuje sta je "vit, B17" uvek mozete pretraziti sajtove wikipedije i PubMed-a.  

Duhovi prošlih Novih godina – II deo

U mojoj porodici je prvi januar bio rezervisan za odlazak na porodični ručak kod mamine tetke i teče. Prvo što je svima padalo u oči kad se stigne tamo i razreši svih kaputa, šalova, kapa i čizama bila je velika jelka sa još većom gomilom poklona ispod nje. Samo je prve godine mog rođenja mama napravila grešku i pitala moju baba-tetku, Vevu, da li je ona to za sve kupila poklone.
-Ne,- glasio je odgovor.-Ovi su za malecku.
Iako je naravno uvek bilo poklona za sve prisutne, gomila ispod jelka bila je za malecku, bumbara, jedino i pa, moram tako reći, eksperimentalno unuče (na žalost niko od mojih baba i deda sa majčine strane nije dočekao da rođenje mojih sestara od ujaka dvadeset, odn. dvadeset i kusur godina kasnije). Nisu to bili neki preterano skupi pokloni, da se razumemo, nova kutija TOZ-ovih bojica (najviše sam volela one komplete od 24 i 36 boje), slagalice, kocke, punjene igračke, knjige (uvek sam dobijala knjige od svoje porodice), slatkiši i obavezno, jutena vreća (i danas je čuvam za neke nove klince) puna pomorandži.
Nakon što bi svaki poklon bio razvijen i dočekan ushićenim vriskom, šareni papiri i trake bi se sklanjali,  a televizor bi se palio. Tačno u 11 časova počinjao je bečki novogodišnji koncert, koga smo svi zajedno gledali, slušali, a poneki valcer i odigrali. Dnevna soba je bila dovoljno velika da se po njoj zavrti uz zvuke „Priča iz bečke šume“ ili „Na lepom plavom Dunavu“. Posle toga je sledilo gledanje ski-skokova, muški deo familije bi uvek malo odgunđao, jer su ih uvek pozivom na ručak prekidali.
Naravno, trpeza je uvek bila bogata. Sitni kolači isečeni i poređani pod konac bili su obavezni zalogaj uz kafu. Za njih je bila specijalista moja pra-tetka, sestra moje prababe, baka Ruža koja ih je sekla uz pomoć centimetra i posebno išrafiranog kartona. Mama tvrdi da je ona umela da iseče na parčiće prase i ponovo ga sastavi, ja se toga nešto baš i ne sećam, ali njeni sitni kolači i uh, pita od višanja su bili nenadmašni. Zapravo, ni dan danas nisam probala pitu od višanja kakvu je ona umela da napravi. A  drugo jelo kog pamtim bile su punjene kisele paprike. Uh, uh, uh... i dan danas mogu da osetim njihov miris i ukus.
Kada su oni ostarili i polako nas napustili, to porodično okupljanje prvog januara najpre je preuzela moja mama, ali smo nekako počeli da se osipamo. Pa ipak neke stvari su ostale iste. Kićenje jelke/jelki i čitavog stana. Kupovina bar jednog novog ukrasa. Gomila sitnih poklona i bar po jedan za one za koje znam da će doći. Jutena vreća sa pomorandžama. Sitni kolači isečeni pod konac. Tapšanje uz „Radecki marš“.
Ponekad, prvog januara, kad se na televizoru u 11 sati pojavi evrovizijska špica kao najava koncerta počnem da se osvrćem preko ramena, kao da čekam nekog. Ali njih, zbog kojih su te prošle Nove godine bile tako lepe i posebne više nema.

Plastični Božić

Danas sam na vestima čula da su vazda preuzetljivi Kinezi, koji u ovoj zemlji drže monopol nad novogodišnjim džidža-bidžama, ove godine svojim vernim srpskim mušterijama, pored šarenih lampiona i plastičnih kugli, ponudili i plastični badnjak.

Ostala sam bez teksta.

Znam, sada bi svako mogao da mi kaže u oči da sam licemer, budući da imam plastičnu novogdišnju jelku, ali izvin'te, nekako mi to nije isto. Jednostavno nije. Možda je to zbog toga što smo u kući oduvek imali plastičnu jelku, pa sam se nekako srodila sa idejom. Radi zimskog doživljaja i mirisa, kupimo nekoliko grana jelke i stavimo u  vaznu, ali nikad nisam imala jelku u busenu, a još manje sečenu jelku. Badnjak  i slama, i 27-godišnje pile koje pijuče za svojim dedom dok on pozdravlja dolazak Badnje večeri i Božića i Nove godine bili su uvek pravi (mog brata od strica je nekako posle dvadesete godine bilo sramota da pijuče, ali ja sam uživala u svakom momentu).

Nakon ovog poslovnog poteza, ne znam šta je na sledeće na redu? Plastična slama posuta plastičnim orasima uz plastičnu Badnju večeru i plastične osmehe na ustima? Ne znam... ne razumem... a ni ne želim da razumem.

Hm, za kraj još malo predprazničnog gunđanja.

Druga stvar koju sam čula na televiziji jeste kako je za božićnu trpezu obavezno praseće i jagnjeće pečenje. Ne jedno ili drugo nego oba, i uz to još neko meso, može piletina. Prvo što mi je palo na pamet bilo je  jagnje ušiveno u prase, a u jagnjetu ušiven pevac, u pevcu jaje, a sve to ubačeno u vola! Pa da se zna kako se Božić slavi.

Nekad je Božić bio dan kada se porodica okupljala oko prazničnog ručka i uživala koliko u trpezi,  toliko i u društvu milih i dragih. Nekada je doduše i slava bila dan da se vidiš sa prijatelima i uz slavsko žito i sitne kolače prozboriš koju, a onda da posetiš još najmanje dva tri prijatelja, kuma ili rođaka.

Ispada na žalost da se i jedno i drugo svelo na dva „p“

1, prejedanje

i

2, prangijanje

Tjah. Odoh ja da pomognem majci da zamesi česnicu. Možda će ove godine para biti u mom delu kolača.

P.S. Pitam se, kako li gori plastični badnjak?

Duhovi prošlih Novih godina – jedno malo sentimentalno putovanje (I deo)

Prvu novogodišnju jelku kupili su moji roditelji prve godine svog braka. Bila je to tada veoma lepa i skupa italijanska jelka sa malim šišarkama koje su se navlačile na vrh svake grane, što jeste lepo izgledalo, ali trebalo je bar pola sata tokom kićenja jelke da se svaka namesti na svoje mesto. Ta jelka je dugo poživela u našem domu, nekih tridesetak godina, sve dok se od četinara nije pretvorila u listopadno drvo, pa smo je morali zameniti drugom. Meni je teško pao rastanak sa njom, ali jednostavno, odslužila je svoje. Po svemu sudeći sa njom je u kontejner odletela i malena veštačka jelka, već tri godine mama i ja kuću okrećemo naglavačke a nje nema pa nema.

Prva jelka

Te iste prve Nove godine (1977-78) kupili su i prve staklene ukrase. Mama kaže da je samo tada pokušala da okiti jelku, tata bi svaku kuglu koju bi ona zakačila jednostavno skinuo i posle nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja i estetskog procenjivanja drveta pred njima okačio je na potpuno suprotnu stranu. Na kraju je digla ruke i pustila ga da sam kiti jelku, radosan kao malo dete. Bila je to, mislim, njegova prva jelka u životu.

                                                                         Mala jelka n-ta po redu

Posle te prve NG u našu kuću se uselilo mnogo staklenih ukrasa, neki su dokupljivani da bi nadomestili razbijene, a kasnije je moja baka, mamina mama, imala običaj da mi za svaku novu godinu kupi po jedan poseban ukras. Za mene je najlepši doživljaj pred novogdišnje praznike bio odlazak u veliku Robnu kuću u Maserikovoj, u kupovinu novogodišnjih ukrasa. Bilo ih je na policama raznih, kugli, dugačkih i oblih limeta, šišarki i deda mrazova, u svim duginim bojama, sa srebrnim i zlatnima šarama. Čini mi se da danas više nema takvog izbora ni takvih kugli kakve su bile kad sam bila mala.

Nova jelka

S vremenom, nakon tatine smrti, ja sam preuzela na sebe kićenje novogdišnje jelke, a u kolekciju ukrasa su ušli ukrasi iz detinjstva moje mame i ujaka. Njih čuvam sa posebnom pažnjom, iako poslednjih godina sve ređe i ređe vadim te ukrase iz kutija. Postali su jako krhki i nekako previše dragoceni da bih ih izložila razornim rukama i nogama nehajnih novogodišnjih gostiju. Drugim rečima, otakako je moj brat od ujaka bacio jastuk sa stolice na jelku ne bi li mi privukao pažnju, besan što pričam sa njegovim starijim bratom, novu veliku jelku smo zamenili onim malim koje mogu da popnem na vitrinu, na bezbednu visinu, a staklene ukrase sam zamenila plastičnim. Jeste da nisu onako lepi i da nemaju onu patinu dragih uspomena prevučenu preko svojih blistavih površina, ali sam ovako sigurna da se niko (čitaj ja) neće poseći na krhotine  i provesti narednih nekoliko godina pateći za ukrasom.

Ono što je interesantno, moja macana-cicana ove NG, svoje prve kod nas, uopšte nije pokazala neko značajno interesovanje za jelke. Voli kad je dam plastičnu kuglu da je juri po podu, valjda zato što ne ide pravilno kao lopta i što joj zaniljivo zvecka, ali jelke uopšte nije dirala. Dobra neka cicana-macana.

Novogodišnja slovenska antiteza

Ajmo malo novogodišnje slovenske antiteze:

Što se nama to prozori tresu?
Ja l' udaraju od grada topovi?
Ja l' šenluče drage komšije?
Ja l' se ljute naši svetitelji?
Nit udaraju od grada topovi
Nit šenluče drage komšije
Nit se ljute naši svetitelji
Već dečurlija baca petarde
Ima ć' sutra doktori muka!

 

Pre nekoliko godina, dok sam još bila student medicine pun entuzijazma (i ne, varate se ako mislite da me je taj entuzijazam napustio, tu je on, alive and well), profesor oftalmologije nas je, svoju grupu kojoj je držao vežbe, pozvao da svratimo na njegovo dežurstvo na klinici drugog januara. Mogu vam samo reći da je profesor držao odlične vežbe i da se i dan danas pridržavam njegova dva saveta mladim entuzijastičnim doktorima:

  1. Prevrni kapak i ispiraj, ispiraj, ispiraj, ispiraj i kad misliš da si dovoljno ispirao oko, nastavi da ispiraš.

i

2. Nemoj prčakti po očima nego ga (pacijenta) pošalji oftalmologu što pre.

te se tog drugog januara pojavila gotovo cela grupa na klinici za očne bolesti. Profesor nije nameravao da nas zadržava mnogo, tek toliko da budemo sa njim u viziti i obiđemo sveže pristigle novogodišnje pacijente, jer se studentima retko pruža prilika da na vežbama vide urgentna stanja u oftalmologiji. To je definitivno bila nezaboravna vizita na kojoj smo svašta videli, izmeđ ostalog kako može da se završi "prijateljska" razmirica komplikovana srčom od čaše u oku i naravno, posledice delovanja petardi.

 I ponekad mi se čini da bih vrlo rado povela školarce u tu vizitu već u decembru kada se na beogradskim ulicama pojave prve pirotehničke najave predstojećih praznika. Kako živim preko puta osnovne škole, taj praznično-pirotehnički period traje od recimo početka decembra pa sve negde do Sv. Save. Nema dana da ne odjeknu bar dvadesetak što petardi, što onih takozvanih "topovskih udara" od kojih se moja mačka zavlači pod krevet, a i ja nakon što prestane da mi zuji u ušima dobijem istu želju. Znam da se ove nove generacije slabo sećaju, ali mene taj pištavi, zviždavi zvuk, potmuli prasak i zveckanje prozora suviše podseća na bombardovanje.

Da ne bih bila licemer, moram odmah da priznam da su svojevremeno mama i stic umeli da kupe petarde bratu i meni, ukupno po dve svakom, koje bismo s krajnjim oprezom i pod njihovim nadzorom bacili u sneg uz veoma efektno pšššššššš i eventualno podizanje omanje gomile snega u vazduh. Onog momenta kada su shvatili da sam ja nesposobna da zaplim normalno šibicu, odustali su od toga.

 

P.S. Namerno nisam postavila nijednu uznemiravajuću sliku, dovoljno je da ukucate petarde na Google images i sve će vam biti jasno.

Srećna Nova 2012 godina

U narednoj, 2012. godini, želim vam da iskoristite svaki tenutak, svaki minut, svaku sekundu.

Svakog dana ugađajte drugima, ali sebi: pustite svoju omiljenu pesmu, pročitajte neku dobru knjigu, pojedite parčence svoje omiljene čokolade.

Zagrlite osobu koju volite. I nađite nekog da zagrli vas.

Smešite se.

Smešite se kad vam drugi kažu da ste ekscentrični.

Smešite se kad vam drugi kažu da ste egocentrični.

Smešite se kad vam drugi kažu da se ovoj zemlji samo jos ludaci smeju. Ovo je davno od "zemlje seljaka" postala zemlja ludaka.





Kupite sebi ružičaste naočare i posmatrajte svet kroz njih. Izgledaće vam mnogo lepši.

Među svim tim silnim zvezdama na nebu pronađite svoje sunce.

Razmišljajte svojom glavom, cenite tuđe mišljenje, ali se držite svog.

Naučite da volite sebe da biste mogli da volite druge.

Puno zdravlja, ljubavi, sreće i uspeha želi vam svima vaša

Zorana