Srpsko-kinesko novogodišnje odluke

Ok, pa nikad nije kasno za njih zar ne? Sasvim je dovoljan broj novih godina, ravnomeerno raspoređenih po 365/366 dana da bi se odluke mogle doneti, pa prekršiti i ponovo doneti.

Sledi mali spisak odluka koje ću možda, a možda i neću prekršiti u narednih godinu dana.

-Nikad više neću izigravati Pigmaliona. Zamorno je, naporno, razočaravajuće i, hm, nakon poslednjeg događaja mogla bih reći i besmisleno.

-Neću započinjati ni sa jednim novim serijalom knjiga, pogotovo neću počinjati sa nekim kome sve knjige nisu objavljene.

-Ove godine ću pokušati da pročitam knjige koje sam zaista, zaista volela. Recimo, Tolkina, En Mekefri, Akunjina, Srpsku triologiju... da, definitivno ću se ponovo latiti Srpske triologije, dugo je nisam čitala.

-Ograničiću broj serija. Da vidimo, definitivno ću pokušati da odgledam sve propuštene epizode Šerloka, Dr Who-a i Nekad davno. I uživaću u novoj sezoni Pesama leda i vatre. Obzirom na to koliko često gledam televiziju, a još češće serije na kompjuteru, ove četiri će potrajati za celu godinu.

-Ićiću češće u bioskop. Čeka me Oz i drugi deo Hobirta, i oh, još jedno desetak filmova koje vredi gledati na velikom platnu.

-Nikad više neću da idem da gledam film koji je rađen po knjizi sa nekim ko nije pročitao knjigu. Naporno!

-Češće ću koristiti četiri magične reči.

-Svako ko umesto: "Ćao, kako si?" krene da kuka o tome kako nema para (volonteru, a da pritom taj neko radi), vremena (a da pri tom se cele dane izležava ko baba žvaka po kući), snage, volje, razumevanja da neko drugi ima probleme i nije mu danas da da bi slušao tuđe, dobiće kao odgovor: "Avada Kedavra!" i "tu-tu-tu" signal. Good old JKR.

Mesto zanoktica

-Neću više grickati zanoktice. Zaista neću. Ljiljo, ako me vidiš da ih žderem, imaš pravo da me mlatneš.

Tolko mogu da se setim...

Pa da vidimo šta će od svega biti.

Uzdravlje, odoh na slavu.

Ammm, ovo i nije baš trebalo da se nađe ovde... hehehe

Beli grad

Kad su na mestu današnjeg Beograda, prvi ljudi počeli da podižu prve kuće, one su bile od blata.
Danas ih naprave, a blato sutra pobeli.
Kad su počeli da ih grade od žute trske - i trska za noć pobeli.
Kad su zidali od mrkog kamena, i kamen pobeli.
Ko god da je podizao Beograd shvatio je da on mora biti beo.

Božić ili 365 dana trapavosti

Kažu da na dan Božića valja početi neki posao, kako bi bio vredan tokom cele godine.

Ajde, rekoh sebi jutros, mogla bih da sednem malo i da radim nešto, da malko prevodim rad, da mu povučem nogu.

Elem, sudeći po današnjem dana ja ću u toku sledeće godine trčarati gore dole, praviti i jesti tortu, raditi na svojim radovima (pisati, prevoditi), kucati SMS poruke, gubiti vreme na Facebooku, ređati pasijans, čitati knjige, postavljati sto, pisati blog... i, sudeći po činjenici da sam prosula čašu soka, onako klot, biću narednih 365 dana trapava.

Jej!!!

Srećan vam Božić!!! I brišite odavde, Božić je dan koji se provodi sa porodicom, a ona nije u kompjuteru (osim ako ne pričate sa rođacima iz daleka preko Skajpa, onda jesu u kompjuteru).

Vrući saveti za hladne zimske dane - Novogodišnji bioskop

Svaki put kad neko pomene novogodišnje filmove, ja veselo uzviknem:

~Most na reci Kvaj!

Posle toga usledi začuđeni pogled i komentar: "Sam u kući?"

~Ne! Lorens od Arabije! Ben Hur! 

-Sam u kući dva?

~Ne, ne, ne! Povratak Džedaja!

-Love actualy?

E, tu ja već napuštam konverzaciju sa neprosvetljenim sagovornikom. Jer ja sam odrastala sa Zimskim bioskopom (i u dogledno godišnje doba, Letnjim) i fenomenalnim  četvorodnevnim novogodišnjim i božićnim maratonom na Art kanalu (je l' zna ko god imali ga još uvek na kablovskoj?). Tako da za mene spisak novogodišnjih filmova u manjoj (ili većoj) meri nema blage veze sa praznikom. Stoga sleduje kratki pregled meni omiljenih filmova za praznične dane, filmova kojima se rado vraćam i gledam.

Tres Caballeros

Lorens od Arabije, Most na reci Kvaj, Tri kabaljerosa i Mač u kamenu - za ovaj paket 4 u 1 me vezuje uspomena na Novu Godinu koju smo proveli u Zrenjaninu, kod ujaka koji je netom nabavio video rekorder. Tri kabaljerosa i Mač u kamenu su bili iznajmljeni iz videoteke (seća li se toga ko god?), a Lorens i Most su bili snimljeni na traci sa televizora.

Indi!!!

Zvezdani ratovi i Indijana Džouns - po tri filma, tokom tri neradna dana, prvi, drugi i treći januar su uvek bili rezervisani sa gospodina Harisona Forda. Nova Godina bez HF nije bila Nova Godina ni tada, a bogme ni sada. Četvrti deo, kao i prva tri dela (po Lukasu, ne po meni) nikako ne ulaze na ovaj spisak. Nekako nemaju tog šarma.

Lorens od Arabije, Ben Hur i Prohujalo sa vihorom - sa Artom nije bilo greške, znala sam da će ih prikazati svake Nove i danima bih se unapred radovala ponovonom gledanju ovih filmova. 

Isto važi i za Viktor - Viktorija i Moje pesme moji snovi.

Naravno, pošto sam ja ludak, a svaki ludak ima svoje veselje, a moje je veselje da gledam unedogled Neki to vole vruće, možete se opkladiti da ću ga opet gledati. A možda i Nema biznisa kao što je šoubiznis, My Fair lady, Hello Dolly i Gigi. 

Žiži

Postoje praznični filmovi koje volim. Ili bar postoje dva. Znam da svuči kao kliše, ali ako niste gledali do sada Divan život i Nismo mi anđeli sad je pravo vreme. I ne, ne mislim na Dragojevićev film, koji se stalno prikazuje, već na luckastu, otkačenu komediju sa Hemfrijem Bogartom, Aldom Rejem i Piterom Justinovim iz pedesetih godina. A kad sam već kod Pitera, dodajem na spisak i Ana i kralj.

A da ne bi sve bio čisti Holivud, ubacujem Još jedan dan života i Prodavačicu ljubičica, koji se obavezno gledaju sa mamom.

Naravno, Dizni je neophodan začin svakog praznika, pa pored ona dva gorenavedena crtaća, dodajem i Fantaziju (i staru i novu, koja ima šarma, ali ipak stara Fantazija je stara Fantazija), Lepoticu i Zver, Robina Huda i uopšte, sve stare Diznijeve crtaće. Nekako, i pored svih simpatija, ovi novi mi nemaju tu čaroliju.

Kako odoleti

I to bi, recimo, bio neki preliminarni spisak, koji je podložan iznenadnim napadima dopunjava i širenja na sve ostale zimske dane.

P.S. Možda ove godine uspem da odvojim vremena da pogledam trodelnu rusku verziju Rata i mira. Neizostavni deo letnjeg i zimskog bioskopa mog detinjstva.

P.P.S. Evo, prve dopune: Božić Herkula Poaroa! Kako sam mogla da zaboravim najbolji dodatak svakoj Novoj Godini? Malo arsenika i cijanida! Može i u vidu Arsenika i starih čipki.

P.P.P.S. Neko je spoemnuo Nevolje sa bebom? Davno ga nisam gledala, baš bih mogla.

P.P.P.P.S. Ruski crtani filmovi.

Vrući saveti za hladne zimske dane - Čajkovski

Verovatno je Dizni tome kriv, ali otkako sam odgledala (i zaljubila se u "Fantaziju"), P.I. Čajkovski je postao moj omiljeni zimski kompozitor.

Nema većeg užitka za mene nego da pustim "Krcka Orščića" i nosa priljubljenog za prozor, sa šoljom tople čokolade ili čaja, zurim kako napolje pada sneg. Još ako prethodno uspem da poisključujem televizore, užitak je još veći.

Uz Čajkovskog se najlepše sanjari zimi, najviše uživa u knjizi, kiti se jelka i kuća.

Čajkovski i zima idu jedno uz drugo kao topla čokolada i keks. Čokoladni naravno.

Vrući saveti sa hladne zimske dane - Čokolada kroz 4 godišnja doba

Daj!

Crnu, mlečnu. za kuvanje, belu, dobro, ne belu, Najlepše želje, Lindt, Godivu, Kedberi, Milku (ako baš druge nema), domaću verziju od mleka u prahu i kakaa (recept iz veselih devedesetih), sa lešnicima, bademima, suvim grožđem (ko je rekao Galija?), sa keksom, karamelom, jagodama, marcipanom, višnjom i likerom, u obliku štangle, table, bombona, pralina, čokoladnog krema, torte, sladoleda, keksa, tople čokolade... samo da je čokolada.

Ovim rečima otpočeh ja na ovom blogu svoju ljubavnu priču sa čokoladom tokom sva četiri godišnja doba. Za mene nema slatkiša do čokolade, svaka torta i svaki sladoled su čokoladni; i kao što reče moja draga starija doktorka:

"Ja jedem samo crne kolače."

Naravno, preferirani oblik čokolade u zimsko doba je topla čokolada. Čak i kada je napolju temperatura i vreme slično proleću.

Moj prvi susret sa receptom za toplu čokoladu odigrao se kroz knjigu: "Inke, Maje i Asteci". Naravno, obzirom da mi sa sedam-osam godina još nije bio u potpunosti razvijen prefinjeni ukus (nisam jela dinju, nisam jela plave sireve i tome slično), bila mi je jako čudna ideja da su oni u čokoladni napitak stavljali 4 vrste paprike. I pored toga što sam dobar deo detinjstva provela u Leskovcu, gde je paprika peta osnovna vrsta hrane, čokolada je bila čokolada i ljuta paprika nije imala šta da traži u njoj.

Kao što vidite bila sam veoma blesavo dete.

Sledi vam recept za toplu čokoladu koju ja pravim.

5dl mleka

100 g crne čokolade - ja se držim pravila da u torte i toplu čokoladu stavljam isključivo čokoladu koju bih i sama sa guštom pojela, te je najbolji izbor Schogetten crna cokolada

kašika gustina i malo vode

Mleko zagrejati u šerpici i u njemu rastopiti kockice čokolade. Kašiku gustina rastopiti u minimalnoj količini vode i njime zgusnuti čokoladu do željene gustine (neko voli da je jede kao puding, a ja da je lepo popijem).

I to je ceo recept. Jednostavno, zar ne?

Po želji u toplu čokoladu možete dodati malo narendane kore pomorandže, vanilu, cimet, malo tucane paprike ili prah čili paprike, oraščić, biber... ma šta god poželite.

Vrući saveti za hladne jesenje i zimske dane - Jesenja depresija

Nema dana da mi se bar dvoje troje ne požale kako im nedostaje leto i sunce, kako im se samo spava (spava se i meni, pa šta sad), kako pate od jesenje depresije i mrze što mrak pada tako rano.

Meni ništa od toga ne smeta. Dosta mi je bilo i leta i sunca, nakupila sam se toplote dovoljno za zimu, ne smeta mi što mrak pada ranije i što se budim po mraku, jeste, volela bih da odspavam jošte malo, ali kada mora da se ustane - mora. Ne patim od jesenje depresije, jer jednostavno nemam vremena za nju, niti mogu da je priuštim. A i nemam nekih posebnih razloga da patim od tog poremećaja. Naravno, svi mi imamo probleme, hej, za razliku od mnogih svojih prijateljih ja i dalje volontiram, jubilarnu četvrtu godinu za redom, pa opet... 

Just chocolate

Bila je ovo lepa godina za mene. Namerno sumiram sve bitno što se desilo mesec i po dana pre Nove Godine, hoću da mi ovih mesec i po dana proteknu prijatno i veselo. Jer za mene, ovih mesec i po dana je najlepši deo godine i malo šta može da mi pokvari raspoloženje.

Dakle, ove godine sam završila svoju akademsku specijalizaciju, bivši magisterijum, uspešnom odbranom rada. Napisala sam svoje prve apstrakte prvi put kao prvi autor. Išla sam na svoj prvi kongres van Beograda i uživala u svakom trenutku svog puta i boravka na Zlatiboru. Spremam rad za objavljivanje. Spremam nove apstrakte. Radila sam puno, ali sam se i smejala puno na poslu, jer imam najbolju ekipu doktora na svetu. Nadobijala sam se komplimenata od svojih pacijenata. Veoma su mi prijali. Družila sam se sa starim prijateljima i stekla nove, divne prijatelje. Pevala sam, plesala sam. Zima je bila snežna i bela, proleće prijatno, leto toplo i dugo, a jesen zlatna i bez kiša. Pročitala sam mnogo dobrih knjiga i poneku lošu. Jela sam čokoladu. Slušala dobru muziku.

Shvatila sam da je najbolji način da se odbraniš od sveopšteg sivila da pustiš muziku u glavi svaki put kad to sivilo pokuša da te pojede. I da budeš svoja, ista i različita od drugih.

Dan primirja u I svetskom ratu

Natalijina ramonda

Stilizovani amblem

Persijski tepih

Ja

Dosta je ljudi koji misle da ako je neko fin, ljubazan i spreman da pomogne kad god zatreba, takvu osobu treba tretirati kao tepih, gaziti je neumorno, skakati i trupkati u njoj u najkaljavijim i blatnjavijim cipelama koje se mogu zamisliti. 

E pa, jedan persijski, skupoceni tepih, je odlučio da progovori u ime svih ugnjetavanih tepiha. Možete skakati, hodati, trupkati po njima, ali pazite da vam se vaš tepih ne izmakne ispod nogu. Tada će vas dupe i glava zaista boleti.

Vilijam Blejk

Toliko.

I još:

"Na svog prijatelja veoma besan sam bio, rekoh mu svoj bes i on je iščilio." V. Blejk

P.S. Bojim se da su ovaj put bes čule osobe koje su najmanje krive za njega. Tako da im se još jednom izvinjavam.

P.P.S. Ali to ne znači da prave osobe neće dobiti svoju porciju u nekom trenutku. Svakako su zaslužile (i to debelo) da ih boli dupe.

A koja je tvoja adresa?

Malo pitanje za početak. 

Kada zamolite prijatelja da vam da svoju adresu, on će vam dati:

a) svoju Facebook adresu

b) adresu svog bloga

c) adresu svog Twitera

d) adresu svoje lične strane na internetu

e) svoju kućnu adresu

f) svoju e-mail adresu

Sada, kada sa 90% sigurnosti mogu reći da je svega nekoliko ljudi odabralo opciju pod e) zavirite u svoje adresare. Većina će se latiti za mobilne telefone i u adresarima naći brojeve mobilnih telefona svojih prijatelja, brojeve njihovih poslovnih telefona, e-mail adrese (eventualno). Retko ko će tu naći adresu stanovanja.

Pa šta? Već osećam prekorne poglede na sebi. Kome je još potrebna ta adresa? Sledi i malo kotrljanja očima na račun moje radoznalosti.

Eto, meni treba. 

Shvatila sam da mi trebaju kućne adrese. I broj kućnog telefona. Neke događaje jednostavno ne možeš rešiti slanjem SMS ili elektronske poruke, tvitovanjem, fejsbukovanjem i tome slično. Jednostavno, u nekom momentu, zbog nekog događaja, ova adresa i broj će vam biti neophodni. 

Da, recimo, pošaljete rođendansku čestitku ili razglednicu sa putovanja. Ja obožavam razlglednice i dešavalo mi se da šaljem poruke (SMS, naravno) moleći drage osobe da me podsete kako im ono beše adresa (kućna). Mada, poslednjih nekoliko godina, ljudi mi sve češće donose razglednice i daju na ruke, ili nisu imali vremena da mi je pošalju (iako su je uredno kupili) ili se boje da je nikad ne bih dobila. Onda, možete da pošaljete novogodišnju čestitku (o čemu ću se potanko baviti kad se bacim na naredni serijal blogovanja "Vrući recepti za hladne zimske dane"), čestitku za venčanje, rođenje deteta, krštenje. 

Ili ćete se, kao ja pre nekoliko meseci naći u neugodnom položaju da ne znate kako da pošaljete izjavu saučešća svojoj dobroj koleginici i drugarici. Saučešće, naučila sam to kroz ovu gorku i tužnu lekciju, se ne može izjaviti preko SMS poruke. O njemu se ne može tvitovati ili postaviti status na Facebooku, poruka na nečijem Facebook zidu. Treba poslati telegram. A kako???

Eto, jedan mali novogodišnji predlog. Kupite si, ili dragoj osobi, na poklon mali notes i adresar. Ubeležite u njemu brojeve kućnih telefona i adresa svoje porodice, omiljenih rođaka i prijatelja koje volite. Redovno ga dopunjujte brojevima i adresama. I nosite ga sa sobom u tašni kada krenete na put. Nikad se ne zna kad će vam to zatrebati. 

Gozba za knjiškog moljca - Marica bez Ivice i mrvice od luka

Ostalo je još tako malo vremena do sajma, i ovih dana usijale su se moje posete sajtovima. Još uvek nisu objavili sajamske popuste, grrrr, bezobraznici... valjda će to učiniti u ponedeljak, pa ću onda moći malo da razglabam i na tu temu.

Danas, o nečemu drugom. O onome što nas uglavnom sve mori nakon višesatnog špartanja po sajmu i razgledanja knjiga.

Glad i žeđ!

Verovatno još neko pamti ona vremena kada je sajam knjiga izgledao kao nastavak Roštiljijade (volim je ja, ali isključivo u Leskovcu, sve ostalo je bledi plagijat). Više je bilo štandova sa pljeskavicama jedno vreme nego štandova sa knjigama. Zaista! Svi su jeli te pljeskavice, ali ono što ja nikako nisam mogla da svarim, bilo je unošenje pljeskavica u hale, međ knjige. I dan danas pamtim jednu doterunu gospoju, sa sve ešarpom i šeširom, koja je "žvakala" pljeskavicu sa kilo crnog luka, šetkajući i prevrćući prstima (masnim, naravno) knjige, ostavljajući za sobom trag od luka, kao neka nadrealna verzija Marice (nisam primetila mušku pratnju, s toga, nema Ivice). Normalno, izostale su i ptičice koje bi pozobale onaj trag, te sam sto posto sigurna da je po njemu umela da se vrati do neke izuzetno interesantne knjige koju je pogledala.

Elem, ako želite da vas ljudi ne gledaju čudno i okreću glavom, ili užinajte lepo pre nego što krenete u lov, ili bar svoju užinu pojedite izvan sajamske hale. Možda bi najbolje bilo da nešto ponesete od kuće, ja uglavnom nosim voćke na sajam, osveže me i daju mi energiju da nastavim sa lovom, obzirom da je ostao samo jedan restoran sa pljeskavicama. I kupite vodu ili sok pre nego što stignete na sajam, jer se cene istih kreću u rangu sasvim solidne knjige. Naravno, posle užine i voća, ruke lepo obrišite vlažnom maramicom i slobodno se vratite međ knjige.

P.S. Jedina stvar koju ja volim da kupim i smažem na sajmu, posle uspešnog lova su ili šećerna pena ili ušećerena jabuka.

Gozba za knjiškog moljca - Svaka knjiga ima svog čitaoca

...ili šta sve možete sa knjigom koju ste kupili ili dobili, a niste oduševljeni njome.

Znam, ovo je više tema za posle sajma, kad su knjige kupljene, pročitane, a utisci o njima stvoreni, ali nekako sam sada inspirisana da pišem o tome, pa stoga evo par malih saveta.

Kupili ste, ili što je kod mene češći slučaj, dobili ste na poklon knjigu kojom niste oduševljeni. I pojma nemate šta sa njom da radite, jednostavno vam zauzima mesto na polici koje bi valjalo popuniti nekom boljom, zanimljivijom knjigom. 

... pa pomozite mu da nađe!

Savet br.1. Dajte knjizi još jednu šansu - sačekajte neko vreme, par meseci, par godina i pokušajte da je ponovo pročitate. Ja sam recimo šest puta za redom davala šansu "Gospodaru Prstenova" pre nego što sam se trajno nastanila u Srednjoj Zemlji. Jednostavno, od  desetog do šesnaestog rođendana nikako mi se nije dalo da prevaziđem uvodni deo o travi za lulu. 1996. sam jednostavno preskočila prvih 15 strana i započela da čitam knjigu od prvog pravog poglavlja. I zauvek ostala zarobljena tamo, da čekam poslednji vilin-brod da me odveze u Valinor.

Ali, šta ako već posle prvog ili druga šansa čitanja znate da knjiga nije za vas?

Savet br.2. Zaturite tu knjigu negde na polici i zaboravite da postoji. Setite je se samo onda kada, kao ja, želite da pljunete po Kuelju. Mislim, ujak mi je kupio "Zahira" za rođendan jer mu je prodavačica u knjižari rekla da je to najprodavanija knjiga. Inače, to je isti ujak koji mi je kupio "Gospodara" i koji će mi godinu dana kasnije kupiti ukoričenog "Iznoguda" u pokušaju da se iskupi.

Kako vreme prolazi, shvatam da mi taj "Zahir" stvarno bode oči, pa makar to bilo jednom godišnje, kad se setim da oduvam prašinu sa njega. Šta sa njim?

Savet br.3. Možda bih mogla da ga ostavim na klupi u parku? Ovaj scenario kuma i ja planiramo godinama da primenimo na njenoj "Dvorskoj ludi" Petersona, koga je kupila na našem prvom samostalnom sajmu knjiga. Otišle smo same, sa sopstvenim ušteđenim novcima, ja sam završila sa Pračetima, ona sa gore pomenutom knjigom. Da se razumemo, sve tri knjige su kupljene nakon podužeg razmišljanja i međusobnog dogovaranja. Pračeti su postali naša kultna knjiga, "Dvorska luda", uprkos prilično dobrom sižeu postao je primer kako se relativno dobra ideja može upropastiti.

Savet br.4. Ili pak pokloniti neželjenu knjigu nekom drugom? Naravno, ovo je teško izvodljivo ako knjiga ima posvetu, ali o tom slučaju u narednom savetu. Elem, knjigu uvek možete pokloniti nekome kome će se možda svideti. Ili neće. Uvek krenite od toga da možda neće i nemojte pisati posvetu. A možete reći toj drugoj osobi da slobodno prosledi knjigu dalje ako mu se ne dopadne.

Mislim da ću ovo morati jednom da probam, ako ništa drugo, a ono da vidim da li će mi se knjiga u nekom momentu vratiti. 

Savet br.5. Odnesite knjigu u biblioteku. Porazgovarajte sa bibliotekarom u svojoj biblioteci, uvek su raspoloženi da dobiju na poklon knjige, pogotovo ako su lektira ili friške. Ili pak pozovite ljude iz mobilne biblioteke, oni su svakako raspoloženi da uzmu knjigu.

Ili

Savet br.6. Odnesite ih u Otvorenu biblioteku u Knez Mihailovoj (Mihajlovoj, baš me briga, celog života mi je bila Knez Mihajlova) i ostavite je na polici.

I za kraj:

Savet / Predlog br. 7.  Bilo bi lepo da se ponekad organizuju susreti ljubitelja knjige, recimo za lepog vremena na Kalemegdanu, na kojima bi ljudi mogli uživati u dobroj priči i razmeniti knjige.

Gozba za knjiškog moljca - Sudi o knjizi po njenim koricama

Danas se nećemo baviti prenesenim značenjem izreke da se o knjizi ne sudi po njenim koricama. Jer, kada planirate svoj odlazak na sajam, o knjizi ćete najčešće suditi baš po njenim koricama. 

Još jedan način da se sudi knjigama... po ukusu

Zašto?

Pa zato što su na koricama, pored primamljive slike, često nalaze korisne informacije, počevši od naslova, autora, preko kratkog sadržaja, pa do kratkih recenzija koje, ponekad, nemaju blage veze sa kvalitetom knjige koju kupujete.

Dakle, verzija gorepomenute izreke 1.1 kad je sajam u pitanju jeste: "Sudi o knjizi po njenim koricama, ali nemoj po recenziji."

Jer recenzija nije ništa doli subjektivnog mišljenja, i to plaćenog; za razliku od vas koji plaćate da biste pročitali neku knjigu, recezenti su plaćeni da bi je čitali i nažvrljali, uglavnom, pozitivnu, hvalospevnu kritiku. Subjektivno mišljenje možete dobiti i to potpuno besplatno i od svojih prijatelja, roditelja, uže i šire rodbine. Mada, kad su knjige u pitanju, nemamo svi isti ukus, pa se nemojte iznenaditi da vas neko za koga mislite da ga odlično poznajte i kome kažete da volite epsku fantastiku/naučnu fantastiku/mitologiju, najpre upita da li ste vi u nekoj sekti (dešavalo se) a onda konstatuje kako je epska fantastika za muškarce (i to se dešavalo).

Kao i recenzije i preporuke drugih mogu biti korisne kada se odlučite da kupite neku knjigu. Takođe, dobar deo izdavača vam na svojim sajtovima nudi opciju da pročitate kratak odlomak iz romana, što nije loš način da se upoznate sa knjigom. A i komentari drugih čitalaca, koji su takođe omogućeni, često mogu biti korisniji i od recenzije.

Naravno, kiksevi i promašaji sa kupovinom knjiga se uvek dešavaju. O tome šta raditi sa knjigom koju ste kupili a ne dopada vam se naredni put. 

Gozba za knjiškog moljca - Sajamski n-toboj, disciplina kros

Prva disciplina sajamskog n-toboja je kros kroz sajtove izdavača. Počinjemo baš sa ovom disciplinom, budući da ona najduže traje, od momenta kada otvorite prvi sajt nekog izdavača, pa do poslednjeg dana sajma knjiga. Jer, višegodišnje (kahm, nećemo reći i decenijsko) i višednevno sprintanje kroz hale me je naučilo da izdavači vrlo često najzanimljivije knjige objave baš poslednjeg dana sajma i baš se tog dana ta knjiga nađe tamo. Jednom sam recimo, pokušala da ih pređem, napravila sam se pametna i otišla da ih kupim u njihovoj knjižari, ali vraga! Jeste da je knjiga izašla tog dana, ali su celokupni tiraž poslali na sajam.

Elem, skuvajte sebi kaficu, čajić, sipajte bombone u činiju i bacite se na pretraživanje po sajtovima ili katalozima. Ja, recimo, jako volim kataloge i uopšte, osećaj da držim knjigu, to jest časopis u rukama. Super je što se sve može i na kompu pročitati, ali od šuškanja papira bolje uspavanje nema. A i nikako da nateram e-knjige da mirišu onako, posebno...

Najpre obiđite sajtove velikih izdavača, pogledajte šta novo nude, kakve su cene, da li su postavili nekakvo obaveštenje o sajamskim popustima i koje će knjige biti na akcijama. Mnogi veći izdavači imaju odličnu tradiciju da neka starija ili pak, manje prodavana izdanja, prodaju na sajmu veoma povoljno. Cene su se proteklih godina kretale od 99-399 dinara, pa sam tako pazarila neke knjige koje su mi se u prvom momentu cinile preskupim, a kasnije nisam stizala da ih kupim.

Posle obilaska velikih izdavača obiđite i sajtove onih manjih, koji su vam upali u oči na nekom od prethodnih sajmova. Ponekad se desi da tamo nađete veoma interesantne knjige ili pak, neka starija izdanja koja biste voleli da imate. Nije loše ni da obiđete sajtove velikih distributera knjiga kakav je recimo BookBridge ili Dobra knjiga. Eto, ja godinama jurim knjigu "Trava od devet mrakova" Janka Levnaića, i ako je ove godine ne nađem u BBridžu, jedino mi preostaje da kontaktiram pisca i pokušam od njega da doznam kako da je nabavim (knjiga se inače bavi vilama).

Naravno, kada već obilazite sajtove izadavača, držite pored sebe otvoren spisak knjiga i ubacite cene i cene sa popustima, budući da moje iskustvo govori da sam uvek najveći popust dobijala kod izdavača. Naravno, ovo ne mora biti pravilo, tek... možda je to kod mene stvar navike. Naravno, cene uporedite i sa onima kod distributera, ne bi bilo od zgoreg. A da, desilo mi se, eto, da u Deretinoj knjižari nađem knjige jeftinije nego kod izdavača, eto, izuzetak da potvrdi pravilo.

Ovo je jedan kratak spisak sajtova:

http://www.laguna.rs/http://www.laguna.rs/

http://www.alnari.rs/default.aspx

http://www.evro-giunti.com/

http://www.carobnaknjiga.com/default.aspx

http://www.paideia.co.rs/

http://www.solaris.rs/

http://www.stylos-art.com/izdanja.aspx

http://www.clio.rs/

http://www.utopija.rs/

http://www.agora-books.co.rs/

http://www.chigoja.co.rs/

http://www.geopoetika.com/

http://www.mladinska.rs/

http://www.portalibris.co.rs/

http://www.sezambook.rs/default.aspx

http://evoluta.shopmania.biz/

http://www.monoimanjana.rs/default.aspx

http://www.informatika.com/index/10065/cndx/izdava%C5%A1tvo.sr-Latn-CS.htm

http://www.arhipelag.rs/

http://www.dereta.rs/default.aspx

http://www.orfelin.info/indexa.htm

http://paladin-beograd.com/

http://www.tardis.rs/

http://www.algoritam.co.rs/

http://www.bookbridge.rs/

http://www.knjizare-vulkan.rs/

http://www.knjizara.com/

http://www.delfi.rs/

http://www.dobra-knjiga.com/Home.asp

Ako se setim jos neke adrese, nakadno ću je ubaciti.

Gozba za knjiškog moljca - Nizinske pripreme

Pošto smo se popeli na stolicu, krevet, stolicu i krevet zajedno i pregledali policu (nadam se, prebrisali prašinu sa iste) i okončali visinske pripreme prelazimo na nizinske pripreme.

Verovatno ste do sada, tokom proteklih godinu dana, u glavi pribeležili neke zanimljive naslove koje niste imali prilike da kupite ili, jednostavno kao i ja, čekate neki veći (čitaj sajamski popust). E, sada je pravo vreme da te naslove bacite na 'artiju. Al' pošto su divit i hartija davno izašli iz mode, sedite za komp i otvorite excel.

Zašto excel a ne word? Zato što ste vi profesionalni i ozbiljni sajamski kupac, a ne tamo neki... neozbiljni. 

Kad ste otvorili novi dokument u excelu, napravite sebi lepu tabelu. Moja ima više kolona (o redovima drugi put): ime knjige, ime pisca, izdavač, cena, cena sa popustom, gde ima popust i kupujem/još-malo-da-razmislim kolonu. Unesite te već unapred smišljene naslove i resto navedeno, samo ne popunjavajte onu kolonu kupujem/još-malo-da-razmislim. Za nju ima vremena. I jedan ekstra savet, ja volim da svoje knjige grupišem po izdavačima, jer mi to posle olakšava trku kroz sajamske hale.

E, kad ste napravili sebi tabelicu i sačuvali je na više različitih mesta (uključujući da ste jednu poslali sami sebi na mail, nikad se ne zna pu-pu-pu), vreme je za prvu disciplinu u sajamskom n-toboju, kros kroz sajtove izdavača. Ali o tome više sutra.

Gozba za knjiškog moljca - Visinske pripreme

Svaki ozbiljniji sport, pa i oni neozbiljniji, zahteva i ozbiljne (ili neozbiljne) visinske pripreme. A da biste se dobro pripremili za ludnicu zvanu sajam knjiga, potrebne su vam one naj, naj, najozbiljnije. 

Dakle, prvo se popnite na stolicu, krevet, stolicu i krevet zajedno i dobro se upoznajte sa sadržinom svoje police. Jer tu ćete najpre dobiti odgovor šta želite da kupite ove godine. A onda, kada dobijete odgovor na to, popnite se na stolicu pred bibliotekom vaših najmilijih i najbližih od kojih (polu)trajno zajmite knjige ili koji (polu)trajno od vas zajme knjige. Tu ćete dobiti odogovor šta ne treba da kupite, jer možete da uzajmite, ili ćete možda, poput mene, početi da razmišljata da li vredi kupovati treću knjigu Silamriliona, pošto su prvo i drugokupljena knjiga (polu)trajno uzajmljene bratu i drugarici.

Možda ga i kupim, ako naletim na ono najavljeno, ilustrovano izdanje... obećavam da sada neću reći my precoiussssss... ah, ne vredi, my precioussssssss...

Nakon obavljenih visinskih priprema, sedate za stolicu ispred kompa i prelazite na nizinske pripreme ili pravljenje spiska, koji je apsolutna i potpuno neophodna rekvizita kada krene solo štafetna trka kroz dve sajamske hale. Pri tom, paralelno sa njime, započinjete sa i prvom pravom sajamsko-sportskom disciplinom, zvanom kros kroz sajtove izdavača

Ali o nizinskim priprema i krosu nešto više u narednim blogovima. 

Gozba za knjiškog moljca ili pravo jesenje veselje

Danas sam ištampala kalendar za septembar i oktobar mesec i polako počela da precrtavam dane po njemu. Jer, na tačno smo četiri nedelje od svečanog otvaranja Beogradskog sajma knjiga (nećemo se zamarati kojim po redu, svaki mi je jubilarni), a za jednog knjiškog moljca raskošnije i lepše gozbe nema! Svi oni novogodišnji, božićni, uskršnji sajmovi, noći knjiga, akcije i popusti mi dođu kao predjelo, mala zakuska. Sajam je jelo od pet posluženja sa najukusnijim čokoladnim kolačem za kraj i maraskino trešnjom.

Zato ću narednih nekoliko postova posvetiti sajmu i podeliću sa vama svoje visinske pripreme za njega, male, korisne savete kako da ga preživite, obićiću najinteresantnije izdavačke kuće da vidim šta nam lepo i novo spremaju, i sve u svemu, ozbiljno se pripremiti za njega.

Jesnje veselje

„Svaki ludak ima svoje veselje.“ – ovo je rečenica koja se bar dvadeset puta dnevno može čuti u mojoj kući, pogotovo ako pola sata nabiram zavese na prozoru, pola centimetara desno, dva levo, već da bi mojoj majci bile podjednako nabrane.

Jedno od opštenarodnih veselja u mom domu je svakako i jesenje i prolećno veliko spremanje ormana i izmeštanje letnje i zimske garderobe iz jednog u drugi u treći, i tako ukrug. Naravno, ukoliko je ovo veselje unapred najavljeno, potrudiću se da me nema. Nije da ja imam nešto protiv spremanja ormana i svoje sobe, ali ako može, ja bih najradije to sama uradila, bez ičije pomoći, jer mi je zaista potrebno vreme da razmislim vredi li čuvati gomilu školjki koje sam donela sa ekskurzije u trećem gimnazije ili pak, sve verzije svojih neobjavljenih priča (šta ću kad najviše volim da ih pišem po papirima i sveskama).

Elem, kada me uhvate nespremnu, dok se još protežem po krevetu po principu e-super-danas-si-kod-kuće-možemo-da-pregledamo-ormane, jedino mi preostaje da skuvam sebi duplu dozu kafe i bacim se na pomaganje. Naravno, uvek postoji neslaganje, jer ja jednom kad odlučim da nešto treba da se baci, to ide u kesu, pa u kantu, a ne ponovo u orman. Mislim, čemu raspremanje ormana, ako ćemo prebaciti stvari iz jednog u drugi u treći i vratiti u neki od njih sve one iznošene ili pak, nikad nošene stvari?

Na kraju se to završi tako što ja sednem sa šoljom kafe na krevet i pustim majku da sve ono što je satima izvlačila, tresla da vidi šta je, krstila se što to još uvek čuva i trpala u kese sa bacanje, vraća nazad u orman ko-zna-možda-će-nam-ovaj-pocepani-čaršaf-zatrebati-mogu-od-njega-da-se-naprave-krpe-za-brisanje.

Jedna mala crtica za kraj mog nedeljnog kukanja nad grkom sudbinom jedinčeta (nema ko da me odmeni).

Svake godine, tokom priprema za novogodišnje proslave, kreće i kukanje (obično u KTC*) kako nemamo lep novogodišnji stolnjak, ili bar nastolnjak. Mama je u stanju da me satima vuče po radnjama, da ih razgledamo i divimo se, ali nikako da ga kupi. I tako godinama, ista priča. Naravno, godinama mi i preslažemo s vremena na vreme ormane. Da bi ove godine, letos valjda, u naletu traženja nečeg sasvim desetog, u gornjem delu ormanu, među stolnjacima ja ugledala nešto crveno i zeleno, na krem osnovi, onako... šareno i sumnjivo.

-Je li,-pitam je –šta ti je ono?

-Koje?- okreće se ona na stolici, opasno se ljuljajući.

-Ono tamo, sa crvenom i zelenom ivicom.

-Ovo?- izvlači nasumični stolnjak.

-Ne, ono dva stolnjaka i čaršaf iznad.

-Aaaaaaaaaa...- vadi novogodišnji nastolnjak sa zelenim grančicama i crvenim mašanjama.- Vidi, otkuda nama ovo?

-Pojma nemam.- počinjem da se smejem.- Pa kad si ga kupila.

-Ne znam... nisam znala da ga imamo.- ponovo ga je sklopila i umuvala među stolnjake.

P.S. Ja od sutra počinjem da tražim prolaz do Narnije. Ako je ona mogla da nađe nikad kupljeni novogodišnji nastolnjak u našem ormanu, i prolaz mora da je tu negde.

*KTC – Kineski tržni centar

Da l’ je i Kleopatra imala osteoporozu?

Da se razumemo, osteoporoza jeste bolest, šta god tvrdila nekadašnja gradska sekretar(-ka, -ica, šta god-kako god) gđa S. Vukajlović.

Osteoporoza jeste metabolička bolest kostiju, koja dovodi do smanjenja koštane gustine i povećanja rizika za nastanak preloma. Može biti primarna (osteoporoza u menopauzi, senilna nakon 75-te godine života, osteoporoza u muškaraca, juvenilna osteoporoza) ili sekundarna (kad nastaje zbog endokrinoloških, hematoloških, bubrežnih oboljenja, korišćenja određenih lekova, zloupotrebe stereoida). Često je nasledna, i ako ste imali baku ili deku koji su se u starosti povili ili, što ja kažem, smanjili, verovatno ne bi bilo loše da nekad u životu uradite osteodenzitometriju i proverite svoje stanje kostiju, ulažući tako u kvalitet svog života.

Čemu dakle ovaj uvod? Pa, ja ne bih bila ja a da neke stvari ne iskomentarišem. Al' ne, biseri g-đe Vukajlović ovaj put neće biti na mom šarenom tapetu. Ovaj put će se na njemu naći „šećerne vodice“ kojima se zamajavaju široke narodne mase.

Tokom ove četiri godine na endokrinologiji (iskustvo bezmerno, dragoceno i nezamenjivo) naučila sam dosta i o osteoporozi i o njenom lečenju, ali ono što me fascinira (i što će me vazda fascinirati) jeste maštovitost proizvođača svih sorti „šećernih vodica“, da ne kažem „bisernih vodica“ koja je zapravo najnoviji način za lečenje osteoporoze. Pored biserne vodice, u ponudi su sedefne i biserne kapsule kao i biserni prah. Način na koji te kapsule, prah i voda leče osteoporozu meni nije baš sasvim najjasniji, ok, kalcijum se svakako dodaje kao suplement uz terapiju, ali upropaštavati bisere zbog njega... aman... a što ne krečnjačke stene, lakše se nalaze, a i ima ih više.

Sve u svemu, drage moje dame i gospodo, moja je nedoumica sledeća:

-da li je Kleopatra imala osteoporozu, obzirom da je ona patentirala(bar u stripovima o Asteriksu i Obeliksu) ispijanje bisera rastopljenih u sirćetu;

-da li su koristili morske, slatkovodne ili pak ohridske bisere;

-kako su uspeli da rastope bisere u vodi, obzirom da iz eksperimenta sa svojom bisernom ogrlicom znam da se u vodi ne mogu biseri rastvoriti a ni sedef;

-ako su uspeli da ih rastope u vodi, da li je reč o slanoj, morskoj vodi ili slatkovodnoj ili pak vrsta vode zavisi od sorte bisera: morski, slatkovodni, ohridski (tu bi trebala jezerska voda i to sa Ohrida, ne verujem da bi se ohridski biser dao u bilo čemu drugom rastvoriti);

-da li se ipak radi o sirćetnoj otopini – ovaj eksperiment već ne bih smela da sprovodim, jer bi me majka ubila kad bi me videla, mada postoji posredni dokaz o dejstvu soli i kisele sredine na bisere koji menjaju boju zbog znoja (svi se mi znojimo, uprkos dezodoransima) a i zbog parfema

P.S. Teško je proceniti da li je Kleopatra imala osteoporozu, budući da je drevna kraljica Egipta umrla od zmijskog ujeda prilično mlada, mada, ko zna možda su proizvođači „biserne vode“ imali dovoljno vremena i novca da pronađu njenu mumiju i učine osteodenzitometriju. Samo se nadam da nisu radili merenje koštane gustine na peti.

Važno je učestvovati

Dugo godina pratim Olimpijade, a eto, ovo je prvi put da Olimpijadu pratim i putem interneta. 2008. god. mi je kompjuter bio u kvaru, a lap-top u Kanadi, pa sam internet koristila sporadično kod ujaka i sada, nakon prvih nedelju dana igara, žalim što sam uopšte odlučila da ih pratim i na ovaj način.

Pre nego što se upustim u dalje pisanje, želim da napomenem da sam apsolutno (to mi je ovogodišnja omiljena reč) ponosna na naše sportiste, kakav god da su dan imali na terenu, da li su pobedili ili nisu, da li su osvojili prvo mesto u grupi ili im je medalja izmakla za delić stotinke ili krug u gađanju. Bravo devojke i momci, gledajući vas imam osećaj da postajem i sama deo svega toga.

I žao mi je što su ne samo ljudi i internet zajednica u Srbiji, već i u čitavom svetu zaboravili da je najvažnije geslo igara nekada bilo: „Važno je učestvovati“. Ono „Citus, altus, fortius.“ je došlo kasnije i na moju veliku žalost preuzelo prvenstvo i donekle bacilo mračnu senku na sam olimpijski duh.  

Od sutra više neću čitati komentare naše internet zajednice. Niti jedan jedini. Praviću se da ne postoji. Sa previše lakoće kritikuju, grde i ljute se na sportiste. Ili su im oni krivi, ili su pak krivi sportisti iz drugih zemalja.

Dobro, ne volim ja Felpsa, ali teško da mogu njega da krivim za neke stvari, zar ne?

Sada će neko reći da je Felps iz Amerike, i da ima dovoljno spoznora i para da plati najbolje trenere i bazene u kojima bi trenirao. Kao i drugi Amerikanci. Tačno, ne sporim to.

Ali hajde da uporedimo stanje u sportu u dvema zemljama koje trenutno imaju najviše medalja i u našoj.

Amerikanci su po mišljenju celog sveta sportska nacija. Dovoljno je pogledati dva tri njihova filma i saslušati dva tri naša iseljenika, pa sagledati kolika se važnost pridaje sportu tokom školovanja njihove dece. Pre nego što steknu sponzore i lovu da plate najbolje trenere i terene za vežbu, njihova deca imaju veoma ozbiljne sportske aktivnosti u školi. U popdnevnim časovima, nakon završene nastave. A opstanak u školskom timu im i te kako zavisi od akademskog uspeha. Školski timovi i takmičenja u košarci, bejbozbolu, ragbiju, fudbalu (da, da), plivanju, gimanstici itd. im omogućavaju da steknu stipendije koje će ih odvesti do boljih uslova i za studiranje i za bavljenje sportom i do sponzora koji će im omogućiti vrhunske uslove.

U Kini se država brine za talentovanu decu. Proberu ih još u nižim razredima i šalju u internate ili sportske akademije, gde sa njima rade i vežbaju najbolji stručnjaci. Podjednako vode računa i o akademsom uspehu, i o sportskom. I da se razumemo, niti su ti inernati koncentracioni logori za decu, niti su ih Kinezi prvi izmislili pa da se sada zgržavamo nad idejom o odvajanju od roditelja u detinjstvu zarad školovanja. Internatski tip obrazovanja postoji u velikom broju zemalja. U Velikoj Britaniji recimo.

A sada, malo o sportskoj kulturi u našoj zemlji. Što iz ličnog iskustva, što iz iskustva ljudi koje poznajem. Dakle, i naša deca u školi imaju sportske aktivnosti. Zovu ih, onako đuture, fizičko vaspitanje. Dva puta nedeljno, a sve to zarad očuvanja zdravog duha u zdravom telu. Tokom prve četiri godine naše učiteljica se i te kako brinula o očuvanju našeg duha menjajući časove fizičkog, muzičkog i likovnog za časove srpskog i matematike. Posle sam u petom imala strah od samog pogleda na kozlić. Začudo mi greda i razboj nisu bili problem, ali kozlić... uh...U gimnaziji su ta dva četrdesetpeto minutna časa spojili u jedan od sat i po jednom nedeljno. Na fakultetu... pa neko mi reče da su nekada studenti imali obavezno fizičko vaspitanje, valjda kroz predvojnički obuku ili tako nešto. U moje vreme, toga nije bilo. Naravno, postojale su Medicinijade i sl. pokušaji sportskih događaja, ali tamo je pobednik bio onaj koji je mogao da sruči najveću količinu alkohola u sebe i ostane na nogama. Ah, da, i uvek su je sretno umetali baš u ispitni rok. Mašala.

U zemlji Srbiji, na žalost, talenat vam neće garantovati mesto u nekom klubu. Možda ćete uspeti da uđete u njega, ali to ne mora da znači da ćete i zaigrati, ma koliko bili vešti u pikanju lopte ili pogađanju koša. Ali će zato imati prilike da zaigra sponzorev sin. A ako i pokušate da odete u svoju salu za fizičko u školi ili pak na školski teren, verovatno ćete ga zateći izdatog rekreativcima. Čak i u vreme školskih časova. Najveći biser sa iznajmljivanjem školskih terena je vezan za jednu od malobrojnih škola u Beogradu koje imaju svoj sopstveni i lični bazen (nas su odveli dva puta u petom razredu, usred zime.). Dakle, školarci imaju pravo da koriste taj bazen samo u prvom razredu. I posle toga, kraj, basta, nema više, jer škola iznajmljuje bazen pitaj boga kome. Možete li da zamislite tako nešto u Americi ili Kini? Ja nekako ne mogu.

Na kraju priče šta reći? Ne mogu da krivim Amerikance i Kineze za medalje koje su oni osvojili. Ali ne mogu da krivim ni naše sportiste. Za mene oni su Olimpijci samim tim što su se u ovakvim uslovima izborili za plasmana na OI. Malo li je?

P.S. Ovaj put upućujem naklon i svoj talentovanoj mlađariji u sportskoj gimnaziji i na DIF-u. Samo napred, nastavite da se borite, možda se jednog dana nešto i promeni. Super ste.