A spoon full of sugar

Davno sam rekla da sam odlučila da izbacim svaku ideju o liemerju na ovom blogu. Zato evo jednog iskrenog priznanja: Ja, autor ovog bloga, volim da čitam romane Mir-Jam. A u poslednje vreme, obožavam da gledam Ivana Bosiljčića u ekranizacijama gorepomenutih knjiga. 

Od svoje desete godine, kada sam ih prvi put pročitala, ne pardon, kada je velika većina osoba koje poznajem (opet +/-2 godine u momentu prvog čitanja) pročitala ove knjige, bar jednom godišnjem oduvam prašinu sa njih, uvalim se na sofu i iščitam ih sve. Imam ih možda desetak (sve romane i dve ili tri zbirke priča) i za sedam dana ih pročitam sve. Odmorim i sebe i mozak.

Znam, sada će da uslede komentari da su ove knjige gore od zašećerene limunade, da nemaju veze sa realnošću u kojoj se ljubavne i životne priče ne okončavaju sa “živeli su srećno i dugovečno”, da se u stvarnom životu “Uspavana lepotica razvela kada ju je princ prevario sa Crvenkapom” i sl. 

Ali nakon što se na poslu naslušam vrlo surovih i veoma realističnih priča, kada dođem kući, zaista ne želim da utonem u sive i crne svetove Kafke, Kamija, Dostojevskog (pročitala sam po jednu knjigu na moranje u srednjoj školi, bilo mi je sasvim dosta) niti pak da se dohvatim tako-svima-voljenog-obožavanog-tolko-citiranog-prepunog-životne-mudrost Kuelja (imam jednu njegovu knjigu i već godinama razmišljam da je zaboravim u GSP-u ili na Kalemegdanu, ali kakve sam sreće verovatno bi “Zahir” našao put do mene). Mir-Jam je za mene kašika puna šećera uz koju lakše progutam svakodnevnu medicinu realnosti.

P.S. I da znate, imam ja i zavidnu kolekciju knjiga Amande Kvik!

P.P.S. Doduše, čitam ja i “Rat i mir” svake godine, ali samo onaj deo o “Miru”. Jednom sam pročitala celokupnu Tolstojevu statistiku o broju topova, konja i komorskih kola koja su na francuskoj, odnosno ruskoj strani učestvovala u bitkama, dovoljno je!

(Ne)volim ‘90-te

Pre nekoliko dana u Beogradu je održan koncert muzike koja je bila popularna ’90-tih. Nakon  nekoliko dana, sve mi se više čini da su ljudi više pričali o (po mom mišljenju) zlosrećno izabranom nazivu koncerta (“Volim 90-te”) nego što su zaista pričali o muzici i izvođačima.

Pre nego što se raspričam na temu, muziku koja je izvođena na spomenutom koncertu nikad nisam slušala, ali ipak, i pored toga što mi je stari televizor tih godina bojkotovao pink i palmu (čitaj nije hvatao dotične kanale), znam reči većine pesama. I zapravo sam sigurna da većina mojih vršnjaka (+/- 3godine) ih takođe zna. Neosporno, dosta njih je volelo tu vrstu muzike. Ostali su je čuli na ekskurzijama, letovanjima, zimovanjima, malim/velikim maturama, ma da ne nabrajam. I kakva god da je, to je muzika moja mladosti. Lično, volela bih da to mogu da kažem za muziku 80-tih, ali jbg.  tu muziku ipak više vezujem za svoje detinjstvo.

Elem, ono što me je kosnulo, baš kao i mnoge bio je naziv koncerta. I brzina kojom je taj slogan zahvatio široke i sudeći po slikama sa koncerta, mlađe narodne mase. Ispostavilo se da su to deca, dobro, hm, mlađarija, koja su bila rođena početkom te dekade. I koja možda i ne pamte tako dobro sve silne razloge zbog kojih ja ne volim 90-te. Rat, sankcije, embargo, inflacija, devalvacija, šverc, obračuni klanova po beogradskim ulicama, majčina plata od 3 DM, prazni rafovi u radnjama (osim kaladonta, Kolinosa je bilo u izobilju), redovi za hleb i mleko koji su se prodavali na bonove (da li se uopšte još neko osim mene seća da smo hleb kupovali za bonove sa zadnje strane tadašnje Pekabete?), izbeglice, emigracija, bombardovanje, demonstracije, štrajkovi GSP, odmeravanje patika i jakni (uz posledično otimanje skupljih primeraka garderobe nakon odmeravanja), ma eto, ni po jada se ne mogu dosetiti.

Ne, ne, zaista ne volim 90-te. Ali one su deo mog života, deo moje mladosti. Da sam mogla da biram... eh... da sam mogla da biram.

P.S. Najveće razočarenje za mene bila je pojava gosn. Đ.B. aka Panonskog mornara na tom koncertu. Kako on ono beše pevao? “Ma jebite se 90?”

Savet za tropske julske dane...

Sećate se kako smo u januaru i februaru cvokotali na -10 i više, utopljavali se i šmkrćući kukali za dugim i toplim letom? E, pa leto je stiglo, blago nama, a sa njime i simpatične tete koje vas u osam uvece obaveštavaju kako je Beograd bio najtoplija prestonica u Evropi i kako nam sleduje jedna duga tropska noć. Naravno, klima je prava blagodet, čudo moderne tehnologije koje nam pomaže da preživimo u stanu, ali klimu ne možemo uprtiti na leđa kad krenemo u grad. Ako je neko čuo da je neko negde izmislio mini-klimu koja se može uprtiti na leđa, ili još bolje, staviti u tašnu, super! Nek mi javi odmah gde mogu da je nabavim!

Dotle, nastavljamo da se topimo zajedno sa asfaltom na ulicama. Šta god da oni objave na čudesnoj ekraneli hipnoviziji, ja sam ubeđena da je napolju toplije za bar +5 stepeni. A u gradskom prevozu, pa bar, još za +20. Pored topljenja, preostaje nam još i da maštamo o moru i prijatnom rashlađujećem vetriću.

Za sve maštače koji još nisu otišli na more, ili su se pak tek vratili sa njega, kao i za sve one koji ne vole previše gradske plaže i prenatrpane bazene sumnjivog kvaliteta vode, evo jednog porodičnog recepta koji će vam pružiti ugođaj kao da ste na moru.

Potreban materijal:

-1 lavor

-1 bakalr

-voda

-2 šake morske soli

Dakle uzmete bakalara i stavite ga u lavor. Sipate vodu tako da bakalr ogrezne u njoj i dodate morsku so. Ako nemate morsku so, poslužiće i obična kuhinjska, ali nipošto onu parfimisanu, jer nećete postići željeni efekat. Bakalara iznesite napolju na sunce, i ostavite ga na suncu naredna tri dana. Naravno, svakog dana nalijte u lavor još vode. Trećeg dana ćete imati savršenu, osvežavajuću kupku za noge koja će vas svojim čarobnim mirisom istog trena podsestiti na more.

Sve što vam preostaje jeste da zbacite cipele i sandale kad se vratite kući, stavite krišku limuna i kišobran u ledeno hladno piće, zavalite se u ligeštul i brčnete noge u lavoru iz koga ćete pre nego što brčnete noge izbaciti bakalara, koji vam više nije potreban. Doživljaj će biti kompletan ako ubedite nekog da vam maše lepezom oko glave.

10 melodija za savršen zimski dan

Jeste li primetili nekad kako je uvek tiho dok pada sneg? :)


Kako je zima moje omiljeno godišnje doba (ko bi rekao, rođena sam u julu ;)), volim da posmatram kako pada sneg. I volim da tu tisinu ispunim odgovarajucom muzikom. Stoga, ovo je deset meni omiljenih kompozicija za zimske, snežne dane.

10. Johan Štraus stariji Radecki marš (da, da, tapšanje je obavezno svaki put kada čujem izovđenje marša )

9. Čajkovski Valcer cveća

8. Debisi Mesečina (i ne, nema veze sa Sumrakom, iako sam čitala knjigu)

7. Betoven Mesečeva sonata

6. Vivaldi Zima

5. Čajkovski Ples šećerne vile

4. Čajkovski Smrt labuda

3. Johan Štraus mlađi Na lepom plavom Dunavu

2. Prokofjev Peća i vuk

1. Hačuturijan Valcer iz Maskarade

10 stvari bez kojih ne mogu da preživim zimu

Eto, kako se 10 godina novog milenijuma približava kraju, red je da se to proslavi. :)

Zato će svi moji naredni postovi biti u znaku tog broja. 10. :)

10. Lap-top ~ sta da kažem, bez njega na kraju neću moći ni da dišem. Lap-top moj nasušni, sta bih ja bez tebe. Družićemo se nas dvoje ove zime, jer na tebi su pohranjeni sva predavanja i svi podaci neophodni za tezu.

9. Topla čokolada~ po receptu koji sam skoro otkrila. Savršeno. Još ako se doda malo nastrugane kore narandže ili vanila. Savršenije od savršenog.

8. Kokice~ znam, ne bih smela, ali su užasna zaraza.

7. Politikin Zabavnik~ kao i lap-top i on mi je postao neophodan za disanje. Kad pogledam svet kroz njegove stranice, nekako mi je sve lepše.

6. Krema za ruke~ zima škodi mojoj koži. Mogu da stavim na ruke pola kila kreme, ali koža će popucati. Grrrrrozno.

5. Obsesion~ zimska varijanta, jača od moje omiljene letnje. Volim CK.

4. Kiseli kupus~ stigao je, sjajan je. Biće sarmi!

3. Čaj~ zeleni, sa limunom, moliću fino.

2. Knjige~ i pre zimskog sajma nagomilala samo poput vrednog hrčka nove da mi prekrate vreme.

1. Vunene čarape~ jer su mi noge užasno hladne. Kad smo kod toga i prsti... i nos. Brrrrr.

Crveni modni detalj

Crveni modni detalj

Mogla bih sada da nadugačko i naširoko pričam o 1.12. i šta se obeleža tog dana.

Neću.

Mogla bih nadugačko i naširoko da pišem o AIDS-u.

Ne, mislim da ni to neću.

Mogla bih da vam postavim upitnik i testiram vaše znanje (a i svoje) o „kugi 20 i 21-og veka“ (mada neke „novo-otkrivene“ bolesti ozbiljno konkurišu da ponesu ovu laskavu titulu.

Zašto bih vas gnjavila time?

Ili, zašto bih vas gnjavila pričom o istorijatu kondoma i važnosti njegovog korišćenja.

Velikoj većini ta priča na jedno uvo uđe na drugo izađe.

Sigurno vas je smorila rečenica da se AIDS ne dobija već uzima. Mora da ste je danas čuli sto puta na radiju, televiziji, ili pak videli na internetu.

Ne brinite se. Od sutra opet uranjamo u 364 dana ćutanja i tišine tokom kojih će vam najveća babaroga biti vuk iz priče o Crvenkapi.

Možda Crvenkapa i nije baš najbolji primer jer je ona imala crveni ogrtač čije je pantljike vezivala u crvenu mašnicu.

Budite mirni i spokojni, od sutra, crvena mašnica će opet biti slatki mali modni detalj, bez nekog posebnog značenja.

Pioniri maleni

Danas je dvadeset deveti novembar. Za one koji su rođeni devedesetih i dvehiljatih, ovaj datum gotovo i da nema neko značenje. Za one malo starije ima.

I, ne, nećemo se pretvarati da nema nikakvog značenja. Mrzim licemerje i ono je zabranjeno na ovom blogu.

Za mene dvadeset i deveti novembar je veoma značajan datum. Ponajpre, to je rodjendan mog brata od tetke, zvaničan datum kada ja prestajem da budem starija sestra i kad se nas dvoje izjednačujemo po godinama. Sa tim izjednačavanjima smo prestali onda kada smo oboje napunili po dvadeset i sedam godoia. On je nastavio da stari, a ja sam odabrala da se zastavim baš u tim godinama. Mnogo mi se dopadaju. Istovremeno poseduju i neku zrelost i ozbiljnost, ali takođe su vesele, vedre, šarmantne i pomalo lakomislene. ;)

Sa druge strane, dvadeset i deveti novembar je bio veoma značajan datum kad sam bila mala. Dan Republike Beše li tog dana zasedanje AVNOJ-a u Jajcu? Nekako sam uspela da pozaboravljam te datume. Mogla bih da pitam majku, ona je od one generacije koja je znala svaki grm na Sutjesci i Neretvi. U svakom slučaju, Dan Republike je nekada davno (dobro, ne baš tako davno) bio neradan i predstavljao je lep mali odmor za radni narod i đake. Išli smo u goste i uživali u bogatoj trpezi. Ah, da, to je bio dan kada su svi đaci prvaci postajali pioniri i dobijali svoju pionirsku maramu i kapu. Još uvek ih negde čuvam. :)

Eto, priznajem, u mojoj se porodici slavio Dan Republike. I Prvi maj. I Božić i Slava i Uskrs (koji su tada bili radni dani). Ne stidim se toga. Ne vidim razloga. Taj deo istorije je deo i moje porodične istorije. Kad bih pokušala tog dela nasleđa da se odreknem, pljunula bih na uspomene nekih meni veoma dragih osoba koje su mi i te kako značile. A ja ne želim da se odreknem nijedne uspomene. Suviše su mi dragocene.

I zato me nerviraju ove ankete po novinama i na televiziji. Odjednom, niko nije slavio ni Dan Republike ni Prvi maj. Bože sačuvaj! (uz šta se anketirana individua tri puta široko prekrsti, zašto, ne znam... u stvari, znam, ali ajde da ne lajem previše). O, da jesu ti dani bili neradni (nastavljaju priču), ali to mi smo tako mrzeli što tih dana nismo išli na posao i u školu. Ne znam samo kako smo ih preživljavali (verovatno su se vezivali za vrata škole ili fabrike ili kancelarije i kukali što ih teraju na odmor)... i tako dalje i tako bliže.

A meni iskreno sve to pomalo nedostaje. Verovatno mi više nedostaju osobe sa kojima sam provodila te neradne dane. Jer njih više nema. Kao ni tih praznika.

Sada su došla neka druga vremena. I novi načini proslave starih praznika. Koji nemaju veze ni sa tradicijom, ni sa običajima, ni sa porodičnim okupljanjima. Nemojte mi samo reći da je kafanska pevačica deo slavskih običaja. Zapravo, nemojte ništa reći. Iako je ovaj dan radan, provedite ovih nekoliko večernjih časova sa onima koje volite.

Čudesno putovanje

Jos jedan oktobar je iza nas. Najlepši mesec u godini, bar što se mene tiče. Ispunjen onim slatkim iščekivanjem poslednje nedelje kada se otvaraju vrata sajma i kada ja krećem na još jedno čudesno putovanje. U svet knjiga.

Svake godine, ja brižljivo pravim plan osvajanja tog sveta. Napravim detaljan spisak knjiga koje bih želela da kupim. Pažljivo pretražim sve sajtove izdavača, obiđem knjižare, pročitam recenzije. I svaki put, ja bivam ta koja je osvojena. Zarobljena. Bez dvadesetak malih "okupatora" mojih polica i uopšte, životnog prostora, ne vraćam se kući. Ne mari što praktično više nema mesta u kući gde ih nema.

Pa, ipak, jednu sam stvar shvatila ove godine, vraćajući se sa drugog obilaska sajma. Da sam postala malo matora da bi me gazili klinci sa pljeskavicama u rukama. Naravno, icicu i dalje na sajam, ali samo prvog dana, što je ranije moguće. Knjige su već izložene, čiste i neiprevrtane, složene, smeškaju mi se i mame, a nema gužve i pljeskavica, i prstica lepljivih od karamelisanih jabuka. Ma, milina jedna.

***********************************

Kad sam bila mlađa, najlakši način da me moji smire i okupiraju pažnju nekoliko sati, bio je da mi otvore staklena vrata biblioteke mog dede i puste me međ knjige. Valjda se taj miris knjiga toliko uvukao u moju kožu i na neki način, postao deo mene, da se ja i dan danas najlakše opustim i smirim uz knjigu koja je baš po mojoj meri. Knjigu koja je moja zlatna karta za čudesno putovanje.

Na žalost, staklena biblioteka mog dede nije mogla da se razmontira i krene put moje ili ujakove kuće kad smo prodali taj stan. Ostala je tamo, a ja se nadam da ju je sadašnji vlasnik brzo popunio nekim novim i starim knjigama. Jer, bila bi grehota da se na njenim policama šepure lažne i jeftine "Ming vaze" (jednom sam, sva zgoržena, silom prilika, bila primorana da slušam šta bi se sve moglo staviti na police predivne biblioteke od tamnog orahovog drveta koja je stajala u izlogu jedne radnje; za tih sat vremena mentalne torture nijednom nije pomenuto da bi tu mogle da se smeste knjige).

20 podela Srba na Srbe + 1

Skriboman u meni je konačno pobedio. Vraćam se svom blogu. Verovatno potaknuta činjenicom da danas, u Srbiji, svako moze pisati i objaviti kolumnu. Čak i dobiti priznanje za svoj "spisateljski" rad od strane književne i novinarske, hm, elite???

Ali, ne... varate se ako mislite da ću se ja u ovom majušnom blogu baviti stilom i konstrukcijom rečenica trenutne srpske "Keri Bredšo". Ili njenim likom i delom. Pretpostavljam da svaki pisac-spisateljica-skriboman ima svoj stil i svoju konstrukciju rečenica i da postoje ljudi kojima se to dopada. Ili ne. Jednako kao njen lik i delo.

Ono sto je mene zabavilo jeste podela državljana Srbije doticne "Keri". Zapravo, kad sam je pročitala, pomislih: "Čitala je Kovačevića?"
(Mislim, budući da piše kolumnu sama, valjda sama, onda zna svih 30 slova i citanje).
Zabavljena ovom mišlju, pozabavih se njenim podelama Srba na Srbe:
~muškarce i žene - da, ova podela postoji kod gosn Kovačevića
~Jecu i Cecu - ne ne bih ulazila u raspravu ove podele.
~ ljude i stoku

Nakon te poslednje podele zastadoh. Nju gosn Kovačević nije uvrstio u svoju knjigu, koju bih inače najtoplije preporučila kao štivo za čitanje. Jeste da posle nje ostaje da vam lebdi gorak osmeh na usnama, ali tačno nas opisuje onakvim kakvim jesmo, bez lažnog sjaja i šljokica.

No, natrag na "Kerinu" poslednju podelu, nakon koje sam se ja zapitala kojoj tačno od ove dve grupacije pripadam? Da li sam ljudsko, misleće, biće (ljud) ili pak deo životinjskog sveta. Proradi na to i gen dede i babe biologičara u meni, pa ljudi spadaju u carstvo životinja (Animalia). A i od stoke imamo koristi (mleko, sir, jaja... je li ovo nekakav test provere znanja, koliko se sećam gradiva iz prvog osnovne?)

I tako sam lupala glavu nad ovom zagonetkom koju nam je "Keri" postavila neko vreme. Iza mene su se na stolu komesale knjige kupljene na Sajmu, spremljene za čitanje i uživanje. Odsutno sam zurila u njihove naslove, a onda shvatih. Ja nisam deo nijedne od dve grupacije na koje je "Keri" podelila državljane ove male zemlje. Ja sam, bez lažne skromnosti ili bilo čega sličnog tome, deo one minijaturne treće grupacije koju više niko ni ne pominje, a koja je ovih sedam dana defilovala kroz sajamske hale.

25 stvari koje ne želite da znate o meni...

A i zašto biste? Ovo je samo nacin da se ponovo navučem na pisanje bloga :D

1.Ja sam Zorana i ovisnik sam o Internetu. I o Facebooku... i o blogovima... forumimam...

Velika je sreca sto radim u neposrednoj blizini Laze, pa ima ko da me leci kad prolupam nacisto. xD

2. Kad sam imala tri godine potukala sam se sa bratom od strica oko kompleta igracaka "Mali doktor". On je završio sa stomatološkim ogledalcetom, ja sa stetoskopom u rukama. On je postao stomatolog... ja doktor... I posle neka neko proba da mi kaze da ne veruje u sudbinu. lol

3. Nemam rodjenu bracu i sestre, i priznajem, obozavam sto sam jedinica. Zato imam dosta rodjaka, koje jako volim. Cak i onda kada se ljutim na njih i grdim ih. Priviligeija najstarije sestre.

4. Imam i pet ujaka i svaki put kad se okupimo (nebitan je broj), nas razgovor se okonca raspravom o tome ko je sagradio piramide i kada su tacno sagradjene.

5. Svi u porodici (i starije i mladje generacije) su bili buntovnici u skoli, ali ja sam ta koja drzi porodicni rekord. Naime, uciteljica me je izbacila sa tri casa od cetiri koliko smo imali u prvom razredu i to u jednom danu. Nisam je gledala kao u Boga. :P

6. Oni koji su citali "Sumrak" misle da je Izabela Svon trapava. Ti ljudi ocigledno nisu upoznali mene. Ja sam: zarila sebi makaze u koleno, pala sa drveta, razboja, gelendera, sa stola, sa stolice, sa kreveta, niz stepnike, pala sam sa bicikle, rushula, skejtborda, prozor je pao na mene, klizala sam se i po ledu i po suvom, udarila sam sankama u svako drvo na Avali, udarila sam istim tim sankama u kontejner i rasekla usnu, udarila sam glavom o ivicu svakog stola i stocica u kuci, itd, itd, itd...

7.Neki ljudi vole rok, neki vole narodnu muziku, neki hip-hop. Postujem svaciji ukus i mogu da slusam sve i svasta kad sam raspolozena, ali muzika koja me opusta, inspirise i uz koju najvise volim da mastam je klasicna. Trenutni favorit mi je Hachuturijanov valcer iz Maskarade.

8. Shampanjac tece mojim venama.

9.Navucena sam na sledece stvari: epsku fantastiku, naucnu fantastiku, cokoladu, chaj, mamine sitne kolace (pogotovo na cokoladne korpice sa filom od oraha i visnjom is kompota ahhhhhhhhhhhhhhh), poeziju Vilijam Blejka, Sergeja Jasenjina i Pabla Nerude. I na Politikin ZAbavnik. Svaki petak izuzetak.

10. Seldeci literatni junaci su moje i iskljucivo moje vlasnistvo: Dolohov, Pjer Bezuhov (Rat i mir); Eol, Beleg, Maidros (Silmarilion); Boromir, Haldir (Gospodar Prstenova); Remus Lupin, Regulus i Sirijus Blek, Nevil Longbotom (Hari Poter); Edvard Rochester (Dzjen Ejr); Hitklif (Orkanski Visovi); gospodin Darsi (Gordost i predrasude).

Ova lista je podlozna promenama i dopunama. :D

11. Joakim Finiks je moj. Jasno?

12. Volim da pevam "I'm singing in the rain" kada pada kisa. I da skacem po baricama.

13. Vise volim negativce u knjigama i sumnjive tipove (takodje u knjigama lol)

14. Moji kucni ljubimci su paukovi. I misevi cija visina se krece od 1,7m do 1,9m koji mnogo vole slatko od visanja moje mame. Ono se najbolje cuva na jednom mestu, u mom stomaku. :d

15. O, da... volim da pevam Internacionalu, nase zborne pesme i ruske balade. Preostala mi navika od skolskog hora.

16. Svi moji kompjuteri imaju cudnu naviku da se pokvare treci dan posto predju u moje vlasnistvo.

17. U mojoj kuci knjige se nalaze apsolutno svuda: na policama, na stolu, pod stolom, na krevetu, u krevetu, u ormanu, po kutijama, na stolici za ljuljanje, u kupatilu, na televizoru (pridrzavaju sobnu antenu). Nadam se da cu jednog dana imati dovoljno veliku radnu sobu da ih smestim sve, ukljucujuci i deo biblioteke koji je u Zrenjanjinu jer ovde jednostavno nema vise mesta ni za mene.

18. Ima neka tajna veza izmedju mene i parfema. Obozavam parfeme Kelvina Klajna, narucito Obsesion Night i Contradiction. Mada ne nalazim zamerke ni Versaceovom Crystal Night i Ultraviolet Paco Rabana.

19. Navucena sam i na fanfiction. Obozavam da citam, a jos vise da pisem.

20. Moram da prestanem da koristim medicinske termine u svakodnevnom razgovoru. xD

21. Iako su mi baba i deda bili profesori biologije, svi u mojoj prodici smatraju da je Darvinova teorija cista glupost. Dva glavna razloga su:

~ (Dedin): U nasoj porodici nije bilo majmuna... do sada.
~(Ujakov i moj, nakon detaljnog razmatranja genetike): Ljudi imaju 23 para, to jest 46 hromozoma. Majmuni imaju 24 para, odnosno 48 horomozoma. Ako bismo se drzali Darvina, ispalo bi da su ljudi degenerisani majmuni.

Naravno, postujem svakog ko misli da su mu preci bili majmuni. Moji nisu bili... nikako.

22. Volim da puckam mehurice na ambalazi sto izludjuje moje po kuci.

23. Volim da citam zutu stampu. Cisto zenski, ali nista bolje od dobrog traca.
Ok, pocela sam da kupujem te sarene casopise kada sam shvatila da je za moju mamu "Grand" hotel i da je nakon te izjave svi nesto cudno gledaju.
Blago mojoj mami i svetu u kome ona zivi, u kome je "Grand" hotel. lol

24. Volim cipele sa visokom stiklom, tasne, esarpe, ljubicaste i tamnocrvene nalakirane nokte. Znam, znam, ljubicasta je tako "in" sada, ali to je oduvek bila moja omiljena boja. Uz tirkiznu i crvenu.

25. Ukinite Pink!!!

~Opsirana sam. Za mene je najvece mucenje kad mi neko kaze da opisem sebe u tri reci. Tri reci je premalo (a to su, kao sto vidite, cetiri reci).

Meksički grip ~ bez panike, molim

Dakle da pocnemo od osnovnog.

Šta je grip (influenca)?
Sezonski grip je respiratorna zarazna bolest izazvana humanim virusom influence (A i B i javlja se u epidemijama. Grip predstavlja značajno opterećenje drustva u pogledu troškova zdravstvene zaštite i izgubljene produktivnosti. Zaraznost je najveća odmah po nastanku simptoma i najčešće traje 5 dana (kod dece do 7 dana) .

Simptomi
1. Povišena temperatura (iznad 38 stepeni C)
2. Bolovi u mišićima
3. Kašalj
4. Nos koji curi ili je zapušen

Kako se širi grip (influenca)?
Grip se najefikasnije širi sa osobe na osobu direktnim kontaktom - putem kapcljica prilikom kašljanja i kijanja zaražene osobe. Prenosi se i indirektno, preko ruku ili kada se kapljice iz sekreta nosa i grla nađu na predmetima koje svakodnevno koristimo.

Šta je epidemija a šta je pandemija?
Naglo širenje gripa tokom jeseni i zime predstavlja sezonsku epidemiju gripa. Smatra se da zbog visoke zaraznosti od 5% do 15% svetske populacije oboli od gripa. U toku pandemije zaraznost, broj obolelih i smrtnost su znatno veći, a sezonsko javljanje nije jasno ispoljeno.

Kako da se zaštitimo?
- redovno perite ruke tekućom vodom i sapunom
- pokrijte usta i nos maramicom kada kijate i kašljete
- odmah bacite upotrebljenu maramicu u kantu za otpatke
- ukoliko nemate maramicu pokrijte usta i nos nadlakticom, a ako kinete u dlan odmah operite ruke
- izbegavajte rukovanje, grljenje i ljubljenje ako kijate i kašljete
- ostanite kod kuće kada ste bolesni i pozovite lekara

A šta je meksički grip?

Meksički grip je grip izazvan novim sojem virusa influence tipa A (H1N1). Simptomi, klinička slika, lečenje i ishod su u potpunosti isti kao i kod drugih sojeva gripa. Posto se ovaj soj prvi put pojavio u Meksiku, imao je cast da ponese ime ove države. Tvrdnja da ga izazivaju svinje, te da je nastao kombinacijom pticijeg, humanog i svinjaskog gripa su prilično labave. Takva kombinacija da nastane u prirodi je malo verovatna.

Ovo je običan grip. Bez obzira da li ga zvali meksičkim ili svinjskim gripom, to nije ništa drugo nego – grip. Oko toga ne treba dizati nikakvu paniku, a više nećemo komentarisati svaki slučaj koji u zemlji registrujemo. Naravno, reč je o novom soju, koji kod određenih osoba izaziva komplikacije i to je ono što je ozbiljno – rekao je juče šef radne grupe za praćenje pandemije – dr Predrag Kon.

Klinička slika i simptomi gripa virusa A H1N1 slični su (praktično identični) simptomima drugih vrsta (oblika) gripa A: groznica, visoka temperatura (38,5 –39,5 stepeni C), glavobolja, gušobolja, sekrecija ili „curenje“ iz nosa, kašalj, otežano disanje, bolovi u mišićima, osip po koži, mučnina i povraćanje, prolivi, opšta malaksalost...

PREVENTIVNE MERE - Preporuke za smanjenje rizika za dobijanje i prenošenje gipa A H1N1 - jesu preventivne mere koje su opisane u 6 jednostavnih aktivnosti:
1. ukoliko kijate ili kašljete prekrijte nos i usta papirnom maramicom za jednokratnu upotrebu
2. papirnu maramicu odmah nakon (te jedne) upotrebe bacite u kantu za smeće (ne koristiti je više puta, ne odlagati po stolovima, držati u džepovima...)
3. Što češće prati ruke - toplom vodom i sapunom – posebno posle kijanja i kašljanja, rukovanja, korišćenja javnog prevoza, liftova...
4. Ne dodirivati neopranim rukama oči (konjuktive) nos i usta
5. Izbegavati boravak u prostorijama gde ima osoba koje imaju simptome gipa
6. Ako se pojave simptomi gripa, idite kod lekara. Jedini nacin da se ovaj soj gripa potvrdi jeste seroloska analiza koja se jedino radi na Torlaku, i to po nalogu doktora medicine.

Verovatno ste čuli da se ovaj grip leči lekvima iz grupe antivirotika Tamiflu i Relenca. Iako se ovi antivirotici mogu naći u slobodnoj prodaji i to po paprenoj ceni, ovi lekovi nisu za igranje. To su veoma potentni i jaki lekovi i nisu predvidjeni, kao ni antibiotici da se uzimaju na sopstvenu ruku, već za lečenje u bolničkim uslovima, pod kontrolom lekara.

Dakle, ako se osetite malaksalo i gripozno, najpre otiđite lekaru. Ukoliko se serološkom analizom utvrdi postojanje meksičkog gripa, doktor će vam prepisati terapiju. Ni tada nije nužno da ćete dobiti neki antivirotik, budući da ih čuvamo za teške i komplikovane slučajeve.

A čuvamo ih i pažljivo prepisujemo da se ne bi desila slična situacija kao sa antibioticima. Ljudi su do te mere uzimali peniciline na svoju ruku da danas postoje sojevi bakterija otporni na najjače i najnovije antibiotike. Maltene, novi antibiotik nije ni ušao u upotrebu, a već se razvio soj bakterija otporan na njega.

Molim vas, molim... ne kupujte Tamiflu bez recepta i na svoju ruku.

Tresnje u limuzini

Cesto idem sa mamom na pijac. Prvo, mala setnja u subotnje pre podne, drugo: treba joj neko da vuce torbe i kolica uzbrdo, a trece: ima neku cudnu ideju kako bih ja trebala da znam da izabereme kilo krompira... ;)

U poslednjih par godina primetila sam da su cene onog domaceg voca, koje maltene raste u svakom dvoristu, astronomske. Secam se da je pre par godina kilogram kajsija kostao oko 200 dinara, na sta sam ja ljubazno pitala seljaka da ih kojim slucajem ne uvozi iz Ugande. Pa banane su bile oko 60 dinara istog dana, na susednoj tezgi.

Cak i vise nego cena kajsija, ovog proleca kosnula me je cena prvih tresanja. Ne onih krupnih, gotovo crnih i slatkih, preslatkih, vec malih, jos uvek zelenih tresanja koje cestito sunca nisu ni videle. O zrelosti da ne pricam. Te male, zelene tresnjice stajale su 300 dinara. Stajala sam shokirana pred tezgom, sa sve razvaljenom vilicom. Pitah gosn nakupca odakle su tresnje, a on mi navede neko selo u blizini Beograda (ma, od silnog jeda sam zaboravila koje).

~Pa, lepo...~ rekoh mu ja slatko.~ A zasto kostaju 300 dinara kilogram? Da ih mozda niste limuzinom dovezli i to jednu po jednu?

Srecom da je moja majka pametnija od mene, pa me je na vreme odvukla odatle, jer sam vec bila spremna da se svadjam zbog cega tresnje koje u mom dvoristu kostaju koliko da se dovuku merdevine i natera stric da se popne (a to ce reci sladja kafa i viski sa jednom kockom leda) poskupe na 300 dinara 300 metara nizbrdo.

Darvinovi majmuni

Iako su mi baba i deda bili profesori biologije, svi u mojoj prodici smatraju da je Darvinova teorija cista glupost. Dva glavna razloga su:

~ (Dedin, nakon sto je moj ujak ucio u skoli o Darvinovoj teoriji evolucije): U nasoj porodici nije bilo majmuna... do sada.

~(Ujakov i moj, nakon detaljnog razmatranja genetike): Ljudi imaju 23 para, to jest 46 hromozoma. Majmuni imaju 24 para, odnosno 48 horomozoma. Ako bismo se drzali Darvina, ispalo bi da su ljudi degenerisani majmuni.

Naravno, postujem svakog ko misli da su mu preci bili majmuni. Moji nisu bili... nikako.

Lekari

~Poziv koji su odabrali slomice neke od njih i istovremeno primorati ostaleda se suoce sa svojim najskrivenijim tajnama, snovima i strahovima

Medicinski fakultet mozda najbolje potvrdjuje teoriju Charlsa Darvina o prirodnoj selekciji. Jer tu smo u prilici da vidimo opstank najspremnijih u njegovom najokrutnijem obliku. Ne najpametnijih, kao sto bi neko ocekivao. Upravo najspremnijih da izadju na kraj sa nadljudskim pritiscima, zahtevima postavljenim samo mozgu, vec i psihi.

Pretvorili smo lekare u Bogove i obozavamo ih nudeci im svoja tela i duse, da ne spominjemo ovozemaljska dobra. A ipak, paradoksalno, oni su najranjiviji od svih ljudskih bica. Stopa samoubistava medju njima je osam puta veca od nacionalnog proseka. Buduci da su bolno svesni da ne mogu da dorastu nasim ocekivanjima, njihova patnja je neizmerno velika. Primereno ih nazivaju 'ranjenim isceliteljima'~

iz knjige Lekari

~Najfundamentalnije nacelo medicine je ljubav.~

Paracelzus

Umetnicko klizanje

Posto sam veliki obozavatelj umetnickog klizanja, nisam mogla a da ne postavim ovaj video!!! Ovo je klasika!!! Dzejn, Kristofer i Bolero!!!

Ovo je snimak njihovog plesa nakon 25 godine. I dalje fantasticni!!!

GRANDiozno finale Operacije Trijumf

Ne, ne mogu da se pohvalim da sam sa nekom vecom paznjom i zagrizenoscu pratila ovaj reality show. Ali, bila mi je simpaticna njegova ideja i cilj, da se oformi nova generacija pevaca na ex-Yu sceni i da se mladje generacije slusalaca okrenu nekim drugim muzickim pravcima. Povremeno sam odgledala po koju galu, pevuseci pesme koje su kandidati pevali na njima (dobro, ponekad mi je smetao izbor pesama, ali sve je bilo u granicama moje tolerancije).

E, a onda je usledilo finale. I bilo je GRANDiozno. Svaka cast mladom pobedniku (ne, nemam ja nista protiv njega ni po pitanju talenta, nacije, veroispovesti), ali nekako mi se ucinilo da se on bas i ne snalazi u muzickim pravcima koje bi doticni show trebalo da popularizuje. Kako je i sam jedan od clanova zirija rekao, pobedniku najvise lezi pop-folk pravac i tu bi trebao sebe da pronadje. A cini mi se da je to pravac koji jedan slican show na ovim prostorima unazad godinama (da ne kazem i decenijama) promovise.

I sada, mladi pobednik treba da potpise sa Univerzalom, muzickom kucom ciji su puleni Gven Stefani, Metalica, AC/DC... da ne nabrajam dalje, i treba da snimi album za njih. Samo pitanje je, da li ce se taj njegov album pop-folk pravca dopasti nekome u inostranstvu? I pri tome ne mislim na nase gastrabajtere.

Srecna nova 2009!!!

Kad bih imala sav prostor na internetu bilo bi malo da ispisem sve svoje zelje. Probacu zato da budem sto kraca.
U narednoj, 2009. godini, zelim vam da iskoristite svaki tenutak, svaki minut, svaku sekundu.

Svakog dana ugadjate drugima, ali sebi: pustite svoju omiljenu pesmu, procitajte neku dobru knjigu, pojedite parcence svoje omiljene cokolade.

Zagrlite osobu koju volite.
Smesite se.

Smesite se kad vam drugi kazu da ste ekscentricni.

Smseite se kad vam drugi kazu da ste egocentricni.

Smesite se kad vam drugi kazu da se ovoj zemlji samo jos ludaci smeju. Ovo je davno od "zemlje seljaka" postala zemlja ludaka.

Medju svim tim silnim zvezdama na nebu pronadjite svoje sunce.

Razmisljajte svojom glavom, cenite tudje mizljenje, ali se drzite svog.

Naucte da volite sebe da biste mogli da volite druge.

Puno zdravlja, ljubavi, srece i uspehazeli vam svima vasa
Zorana

Turbo slava

"Secam se kad sam kao mala isla sa bakom na slave: slavkog kolaca, zita, titravog sjaja slavske svece i mirisa tamjana u vazduhu. Cavrljanja gostiju i sitnih kolaca koji se pojedu u dva zalogaja. Posedis malo, popricas sa prijateljima, a onda se zahvalis i ides na drugu slavu. Eh, to su bila lepa vremena."

Tako moja mama opisuje nekadasnje slave na koje je odlazila sa svojom bakom mojom prabakom. Ja se toga ne secam, mada kada malo zakopam po svom secanu, mogu jasno da vidim jednu malu devojcicu kako se usunjava u gostinsku sobu svoje prabake, bas u onu u kojoj su na velikim slavskim tanjirima cuvani kolaci i njene hitre prstice kako uzimaju jednu cokoladnu korpicu, sa visnjom iz kompota koja se gnezdi u filu od oraha, sa tacne. Mmmmmm... slasno!

Recite mi, da li se bilo ko seca slava kakvih se seca moja mama? Bez kafane i keteringa, pevacica i jeftine muzike? Bez pijanih gostiju koji se hvataju za pistolje, nakon sto su se najpre posvadjali oko politicke situacije? Da li slave kakvih se seca moja mama pripadaju proslosti i drugom nekom veku, vremenu i ljudima? Dok su nama preostale samo turbo-slave, uz turbo-muziku, u turbo-drustvu, u turbo-drzavi.

Panem et circenes!!!

Hleba i igara uzvikivala su Stari Rimljani i dobijali i hleba i igara. Istu tu parolu uzvikujemo i mi sa vremena na vreme. Hleb uglavnom moramo da kupimo sami, od svoje plate ili penzije u prodavnici ili pekari (mada mi se često desi da hleba nema u pekari, a bogme ni u prodavnici, ni u nekim pristojnim časovima ujutro, a kamoli oko dva- tri kada se vracam sa staža), a kad su igre u pitanju, umesto borbi gladijatora, trka dvokolica ili mime, moramo da se zadovoljimo televizijom i programom koji ona ima da nam ponudi. Ah, televizija... cudesna, magicna kutija, nas prozor u svet. Što bi rekao Homer Simpson „Mistress, mother, secret lover!“.

 

Ponekad kad preko vikenda zbrišem kod ujaka, koji pak zbriše kod moje nevenčane ujne i kad sa zadovoljstvom prevrćem mnogobrojne kanale kablovske televizije, ne mogu da shvatim svoju drugaricu kada mi kaže da nema ničeg goreg nego kad na svim tim ponuđenim kanalima, stranim i domaćim ne može da nađe ništa po volji. Šta onda da kažu oni koji su, poput mene, osuđeni na život bez kablovske. Šta oni da rade kad svake večeri na onih nekoliko kanala koje hvataju se smenjuju već sto puta reprizirani filmovi i serije, milioniti put odgledane partizanske epopeje (mada moram da priznam da sam uživala gledajući Užičku republiku jedno popodne na Avali.), Grand parade, show-ove, Kursadžije i slične nebuloze? Da demonstrativno isključe televizor i uzmu neku (bilo koju) knjigu u ruke i pročitaju je? Još jedno priznanje, ne znam kada sam zadnji put gledala televizor duže od pola sata, a da pri tom nisam čitala i knjigu. Eh, ali u Srbiji, takvoj kakvoj je, ljudi znaju sve o najnovijoj ljubavnoj aferi neke narodne pevačice ili koliko puta je Suzana Mančić doživela orgazam u najnovijem porniću sopstvene produkcije (kojeg je, ups! neki „nevaljalac“ ukrao iz sigurnosti njenog toplog doma (izem ti i sigurnost takve kuće iz koje u pravilnim razmacima nestaju home made filmovi), ali ako biste bi ih pitali kako se zove glavna junakinja Tolstojeve „Ane Karenjine“ morali bi da stave prst na čelo i dobro da porazmisle. 

Naposletku, šta bi bila poenta ove moje priče? Da kukam nad svojom gorkom sudbinom što nemam kablovsku televiziju? Ili pak da svima vama koji čitate ovo postavljam pitanje kada ste poslednji put ugasili televizor i pročitali neku dobru knjigu?