Medicina inernetica

Doctorus vulgaris (DrV) iliti običan doktor. Završio medicinski fakultet, u proseku za osam godina, sa prosečnom ocenom malo više od osam, što mu pruža lepe nade za budućnost i specijalizaciju. Svojevremeno je dva meseca spavao sa Sineljnikovim pod glavom, a potom i sa Gajtonom, Harisonom... Nosi beli mantil i stetoskop oko vrata, vrlo verovatno Litmana. Zazire od docotorusa interneticusa i rečenice: “Dokotore, ja sam malo guglao.”

Doctorus interneticus (DrI)– sve svoje znanje iz medicine drži u svojih deset prstiju. Doslovno. Pridržava se maksime: “Ko nema u vuglu, ima u guglu.” (nije to loša maksima, ponekad se njome posluži i  DrV). Obožava da propituje i postavlja trik pitanja DrV. Pre nego što ovaj uspe da iskopa treći tom Sineljnikova sa police, DrI je već izguglovao traženi odogovor.

Medicina internetica – novonastala grana medicine, pojavila se sa razvojem informacionih tehnologija. Sublimacija medicine koja se uči na fakultetu i svakoraznog đubreta, poluinformacija, nagađanja i koje čega. Posebnu draž joj daju moderni iscelitelji iz ekrana. Može biti korisna (Pubmed, Google scholar ponekad i Wikipedia zbog referenci potrebnih DrV za magistarski/doktorski/rad za kongres ili ako ga baš mrzi da vadi Harisona), al’ ne uvek (pogledati moj unos Iscelitelji iz ekrana)

Šta razlikuje DrV od DrI?

Mislim, osim šest do osam godina studiranja i diplome?

Znanje latinskog!

Da se ovaj DrV pita, ne bi se samo dijagnoze pisale na latinskom, nego i cela anamneza. I to čitava anamneza u skraćenicama, pa nek obližnji DrI trlja glavu umesto što masira DrV da mu rastumači latinske skraćenice i potvrdi da  je sve izguglovao kako treba.

A šta ovaj DrV radi kad mu pacijent/DrI kaže da je sinoć malo guglao? Osmehne se ljubazno i dovede stariju doktorku sa odeljenja. Ona dodje kao panacea za sve DrI.

Apendiks: Razvojni put DrV

DV prelazi u Dspec. prelazi u Drsubspec. prelazi Drprim.

Ili

DrV prelazi u MrDr prelazi u DrDr prelati u ProfDr.

Rečnik manje poznatih reči i izraza:

Sineljnikov – Anatomski atlas čoveka. Ruski, naravno, i najbolji! Neter je dobar, ali je Sineljnikov Sineljnikov.

Gajton – Fiziologija čoveka, najveća prepreka na razvojnom putu studnta medicine do DV

Harison – Interna medicina sa kojom se DV sreće ili na fakultetu, što je ređi slučaj, ili kasnije tokom spec., subspec, magisterijuma, doktorata.

Litman – najpoznatija marka stetoskopa. Pisala o njemu u “Sindromu Litmanovog stetoskopa”.

Panacea – univerzalni lek za sve boljke, oličen u liku moje drage starije doktorke.

Čas hidraulike na medicinskom fakultetu

Retko kada se odlučujem da napišem pohvalu nekoj knjizi, ali ovaj put ne mogu da odolim.

Dakle, dragi moji čitatelji, zamislite da ste tek završili fakultet. Srećni ste, veseli, laka koraka, ma ceo svet je sad pred vama. Mislite sad ćete moći da radite sve one stvari koje niste stigli tokom dugih i napornih ispitnih rokova. A sa druge strane... čudno vam je da ne učite, svrbe vas prsti za knjigom... Kako god, iz ovog ili onog razloga odlučili ste se da upišete master, postdiplomske, magistarske, akademske specijalističke ili neke njima slične studije.

Sad fali ono kuče iz „Binga“ što viče „Čestitamo!“

Elem, pre nego što se upustite u tu novu avanturu, ili ako ste se već upustili, ne bi bilo loše da pročitate „Čas anatomije na građevinskom fakultetu“ Mirjane Đurđević. To je najbolji, ma jedini pravi vodič kroz sve ono što vas čeka. I, ne gospođa Đurđević ništa nije preterivala u svojoj knjizi. Dok sam se provlačila između akademsko specijalističkih Scila i Haribdi, krstila i levom i desnom i nogom i rukom od onog što me je zadesilo, mislila sam čak da je i donekle ublažila.

Ublaženo, razblaženo, tek ništa od onog što bi moglo nekoga da snađe tokom tih tako popularnih postdiplomskih nije izostavljeno. Od izbora teme, preko sastavljanja komisije, pisanja desetina i desetina verzija rada, proračunavanja i korekcija, papirologije, potpisivanja, odlaganja, zaturivanja, zapomaganja... Ma, samo uzmite knjigu i pročitajte je! Ponekad žalim što g-đa Đurđević nije napravila neku internet verziju koju bi mi ostali mogli da je dopunjavamo.

I za kraj, jedna mala anegdota iz mog veselog i srećno okončanog odbranom spec.akad. života.

Sva srećna, predajem administraciji neukoričene primerke rada i predlog komisije.

Administracija zagleda rad i frlja ga u stranu i uzima papir sa predlogom i potpisima predloženih članova komisije.

~Znate,~ oglašava se administracija.~ Moglo bi da se desi da Vam na veću ne odobre ovu komisiju.

Ja pred infarktom:

~Što? Pa Vi ste mi sami rekli da ih odaberem. I dolazila sam bar 10 puta, što mi pre niste rekli?? Moj mentor...

~Da ali...~ sledi podugačko objašnjavanje šta nije u redu sa predlogom. Glupavo i irelevantno u svakom slučaju.

~Znate šta.~ infarkt je prošao, pa me boli ono što nemam za ostalo.~ Ako mi ne odobrite komisiju, vi ćete morati da zovete cenjenog profesora i docentkinju da im objasnite zbog čega su oni nepodobni da budu članovi komisije.

Administracija je ostala da zeva, a ja odlazim veselo. Naravno da nisu promenili komisiju. Bah.


P.S. Autor i tek ispiljeni mr.sci. bi voleo pre svega da se zahvali svom mentoru i svojim najdražim doktorkama sa odeljenja na svoj pomoći i podršci pruženoj tokom provlačenja između svih Scili i Harbdi. Takođe bi se zahvalila i svojoj majci koja sada više ne mora da ćuti i hoda na prstima. Narandže može da nastavi da ljušti, to je navika koju ne bi valjalo menjati. 

Iscelitelji iz ekrana ~ ili moj odgovor na neka alterantivna pitanja

Sećate li se devedesetih godina i svih onih prorčica-vidovnjaka-iscelitelja koji su navirali iz ekrana? Svih onih koji su iz dlana prislonjenog na ekran ekranele hipnotike ružičaste boje mogli da pročitaju sudbinu, skinu crnu magiju i izleče sve znane i neznane boljke? Mislite da su oni relikt nekih prošlih vremena koji je zauvek nestao? Varate se! Tu su oni... samo su promenili ekran. Više možda ne vire iz televizora, ili bar ne u toj meri, ali su se preselili u ekrane kompjutera. Nadiru iz njih, prelivaju se po tastaturi!

Teško je biti objektivan kada pišeš o nekim teškim i mučnim stanjima. Zato ću ovaj put biti apsolutno subjektivna braneći svoj stav. Moj je i ne dam ga.

Znam vrlo dobro da ljudi suočeni sa najtežim bolestima lek traže svuda. Pored konvencionalne medicine, posežu za nekim metodama koje nisu u potpunosti odobrene od strane doktora. To je pravo svakog od njih. Ali ja ću zadržati svoje pravo da budem protiv nekih stvari. I zadržaću pravo da me niko ne meša i ne tera da se bavim nečim što ne samo da nisam učila, nego teško da ću ikad ikome savetovati da pođe tim putem. I da se razumemo, ja pod alternativnom medicinom ne podrazumevam kinesku medicinu, koja ima tradeciju od hiljadu i hiljadu godina, niti pak Vasu Pelagića. Zapravo, kada sam videla neke stvari na internetu, shvatila sam da se Vasa prevrće u grobu.

Jedno od prvih stvari koje naučite kao mlad lekar pun entuzijazma, tek ispiljen sa fakulteta, jeste da je najteže lečiti članove svoje uže i šire porodice. I da ono pravilo koje je dr Meredit Grejs izgovorila u Grace's anatomy, da roditeljsko nepoverenje (dodala bih i familijarno) nestaje sa diplomom medicinskog fakulteta, važi samo u holivudskim serijama. U Srbijici velika većina vaših milih i dragih će vas gledati kao na dete kome su do juče brisali nos. Gledaće vas tako i kada budete imali 60 godina i titulu profesora medicinskog fakulteta. Jednostavno, to je tako.

Elem, u poslednja dva meseca zajedno sa ostatkom prosto-proširene familije borila sam se sa teškim oboljenjem, karcinomom dojke, moje ujne. Operacija je dobro prošla, a o daljem toku lečenja biće odlučeno na konzilijumu početkom marta. U međuvremenu, ma čak i pre operacije, ona je počela da se zanima alterantivnim putevima lečenja ove opake bolesti. Kao doktor i nećaka, naslušala sam se svega i svačega, priča o negativnoj energiji koju šire metalni predmeti po kući, izolociji stana od istih, izbacivanju potpuno novog firžidera (jer zrači negativnom energijom), pokušaju izbacivanja njene tetke (jer fina, stara, brižna rođaka takođe zrači negativnom energijom), rašljarima, magičnim pečurkama, lanenim semenkama potpljenim u šampanjac (da, da, da, u šampanjac), različitim dijetam i programima. Dve kapi u prepunoj čaši bilo je insistiranje mog ujaka da ja prihvatim alterantivnu medicinu i počnem da učim o njoj i vitamin B17. Tu sam podvukla crtu i jasno i glasno rekla da ću vrlo rado biti uz nju kad je u pitanju konvencionalno lečenje kao i do sada, ali da ne želim ništa da znam o tim drugim putevima, niti da učestvujem u tome.

Da sam želela da se bavim alterantivnom medicinom, završila bih tromesečni kurs još pre 12 godina i zgrtala pare, ili još bolje, završila bih dopisni jednomesečni kurs i opet, zgrtala pare, tvrdeći da postoji gornji i donji mozak i da se donji, animalni mozak hrani mesom, kao što sam, šokirana imala prilike da čujem u jednoj emisiji na televiziji.

Vitamin B17 bio je veći izazov. Naime, kad sam prvi put bila suočena sa postojanjem tog takozvnog „univerzalnog leka za rak“, dohvatila sam svoju biohemiju, fiziologiju, internu medicinu i naposletku, higijenu, i pokušala da ga nađem. Jer nikako nisam mogla da se setim da sam učila bilo šta o njemu. Ne našavši ga u svojim zvaničnim udžbenicima, poslala sam poruke svojim starijim doktorima sa odeljenja da li su oni čuli za njega. Poslednja opcija bila je sveznajući gugl. I odmah su se pojavili članci o njemu. Sve u svemu, nakon čitanja članaka za i protiv njega (da se razumemo, ovi protiv njega su reference sa PubMed-a, kliničke studije), shvatila sam da se radi o supstanci poznatijoj kao amigdalin koja se nalazi u plodovima gorkog badema i koštici kajsije. Drugim rečima, u pitanju je bio cijanid. Da,da... dobro ste čuli, cijanid. Baš onaj koji se često pominje u romanima Agate Kristi.

Elem, taj cijanid je vezan za šećer koji se nalazi u plodu gorkog badema, odnosno u koštici kajsije. I navodno, kako pročitah u članku novinarke Ivone Živković (punom hvale o tzv. „vitaminu“), ćelije raka mnogo vole da se hrane šćerom (tim rečima), a cijanid njima. Da rezimiramo, ćelija raka se navadi na šećer, pojede ga, a cijanid, cap, ubije nju.

Ok, čak i pre nego što pomenem reference i kliničke studije, malo zdravorazumskog razmišljanja nekog ko je učio fiziologiju i patofiziologiju. Sve ćelije ljudskog organizma vole i hrane se šećerom. Iz njega dobijaju energiju za sve procese koje se u njima odvijaju. Ćelije mozga, neuroni, zapravo samo mogu da se hrane glukozom i ničim drugim. I ajd' sad, nek mi poštovana novinarka i svi pobornici „vit. B17“ objasne kako cijanid iz njega prepozna samo i isključivo ćelije raka? Koliko se ja sećam cijanid nema neke posebne preference, nego radi po principu daj šta daš.

Sada je valjda nepotrebno pričati da su kliničke studije pokazale da je dotični „vitamin“ neefikasan u borbi protiv bilo čega, čak letalan?

Valjda vam je sada jasno zašto sam odbila da učestvujem u, kako mi je predloženo, nabavci ovog „leka“?

I za kraj jedna moja mala nedoumica. Svi znamo da doktori snose odgovornost za nesavesno lečenje. Ko onda snosi odgovornost za nesavesno lečenje putem alterantivne medicine? Da li alternativni „doktori“ uopšte snose bilo kakvu zakonsku odogvornost za zdravstveno stanje svojih pacijenata? Živo me interesuje.

 Tokom pisanja ovog posta procitala sam:

1.http://www.ivonazivkovic.net/B17.htm Da li se prikriva lek protiv raka?

2. Milazzo S, Ernst E, Lejeune S, Schmidt K (2011). Milazzo, Stefania. ed. "Laetrile treatment for cancer". Cochrane Database Syst Rev.

3. Newmark J, Brady RO, Grimley PM, Gal AE, Waller SG, Thistlethwaite JR (October 1981). "Amygdalin (Laetrile) and prunasin beta-glucosidases: distribution in germ-free rat and in human tumor tissue"

4. Newton GW, Schmidt ES, Lewis JP, Conn E, Lawrence R (February 1981). "Amygdalin Toxicity Studies in Rats Predict Chronic Cyanide Poisoning in Humans". West. J. Med. 134 (2): 97–103.

5. Shragg TA, Albertson TE, Fisher CJ (January 1982). "Cyanide poisoning after bitter almond ingestion". West. J. Med. 136 (1): 65–9.

Naravno, ako vas interesuje sta je "vit, B17" uvek mozete pretraziti sajtove wikipedije i PubMed-a.  

Duhovi prošlih Novih godina – II deo

U mojoj porodici je prvi januar bio rezervisan za odlazak na porodični ručak kod mamine tetke i teče. Prvo što je svima padalo u oči kad se stigne tamo i razreši svih kaputa, šalova, kapa i čizama bila je velika jelka sa još većom gomilom poklona ispod nje. Samo je prve godine mog rođenja mama napravila grešku i pitala moju baba-tetku, Vevu, da li je ona to za sve kupila poklone.
-Ne,- glasio je odgovor.-Ovi su za malecku.
Iako je naravno uvek bilo poklona za sve prisutne, gomila ispod jelka bila je za malecku, bumbara, jedino i pa, moram tako reći, eksperimentalno unuče (na žalost niko od mojih baba i deda sa majčine strane nije dočekao da rođenje mojih sestara od ujaka dvadeset, odn. dvadeset i kusur godina kasnije). Nisu to bili neki preterano skupi pokloni, da se razumemo, nova kutija TOZ-ovih bojica (najviše sam volela one komplete od 24 i 36 boje), slagalice, kocke, punjene igračke, knjige (uvek sam dobijala knjige od svoje porodice), slatkiši i obavezno, jutena vreća (i danas je čuvam za neke nove klince) puna pomorandži.
Nakon što bi svaki poklon bio razvijen i dočekan ushićenim vriskom, šareni papiri i trake bi se sklanjali,  a televizor bi se palio. Tačno u 11 časova počinjao je bečki novogodišnji koncert, koga smo svi zajedno gledali, slušali, a poneki valcer i odigrali. Dnevna soba je bila dovoljno velika da se po njoj zavrti uz zvuke „Priča iz bečke šume“ ili „Na lepom plavom Dunavu“. Posle toga je sledilo gledanje ski-skokova, muški deo familije bi uvek malo odgunđao, jer su ih uvek pozivom na ručak prekidali.
Naravno, trpeza je uvek bila bogata. Sitni kolači isečeni i poređani pod konac bili su obavezni zalogaj uz kafu. Za njih je bila specijalista moja pra-tetka, sestra moje prababe, baka Ruža koja ih je sekla uz pomoć centimetra i posebno išrafiranog kartona. Mama tvrdi da je ona umela da iseče na parčiće prase i ponovo ga sastavi, ja se toga nešto baš i ne sećam, ali njeni sitni kolači i uh, pita od višanja su bili nenadmašni. Zapravo, ni dan danas nisam probala pitu od višanja kakvu je ona umela da napravi. A  drugo jelo kog pamtim bile su punjene kisele paprike. Uh, uh, uh... i dan danas mogu da osetim njihov miris i ukus.
Kada su oni ostarili i polako nas napustili, to porodično okupljanje prvog januara najpre je preuzela moja mama, ali smo nekako počeli da se osipamo. Pa ipak neke stvari su ostale iste. Kićenje jelke/jelki i čitavog stana. Kupovina bar jednog novog ukrasa. Gomila sitnih poklona i bar po jedan za one za koje znam da će doći. Jutena vreća sa pomorandžama. Sitni kolači isečeni pod konac. Tapšanje uz „Radecki marš“.
Ponekad, prvog januara, kad se na televizoru u 11 sati pojavi evrovizijska špica kao najava koncerta počnem da se osvrćem preko ramena, kao da čekam nekog. Ali njih, zbog kojih su te prošle Nove godine bile tako lepe i posebne više nema.

Plastični Božić

Danas sam na vestima čula da su vazda preuzetljivi Kinezi, koji u ovoj zemlji drže monopol nad novogodišnjim džidža-bidžama, ove godine svojim vernim srpskim mušterijama, pored šarenih lampiona i plastičnih kugli, ponudili i plastični badnjak.

Ostala sam bez teksta.

Znam, sada bi svako mogao da mi kaže u oči da sam licemer, budući da imam plastičnu novogdišnju jelku, ali izvin'te, nekako mi to nije isto. Jednostavno nije. Možda je to zbog toga što smo u kući oduvek imali plastičnu jelku, pa sam se nekako srodila sa idejom. Radi zimskog doživljaja i mirisa, kupimo nekoliko grana jelke i stavimo u  vaznu, ali nikad nisam imala jelku u busenu, a još manje sečenu jelku. Badnjak  i slama, i 27-godišnje pile koje pijuče za svojim dedom dok on pozdravlja dolazak Badnje večeri i Božića i Nove godine bili su uvek pravi (mog brata od strica je nekako posle dvadesete godine bilo sramota da pijuče, ali ja sam uživala u svakom momentu).

Nakon ovog poslovnog poteza, ne znam šta je na sledeće na redu? Plastična slama posuta plastičnim orasima uz plastičnu Badnju večeru i plastične osmehe na ustima? Ne znam... ne razumem... a ni ne želim da razumem.

Hm, za kraj još malo predprazničnog gunđanja.

Druga stvar koju sam čula na televiziji jeste kako je za božićnu trpezu obavezno praseće i jagnjeće pečenje. Ne jedno ili drugo nego oba, i uz to još neko meso, može piletina. Prvo što mi je palo na pamet bilo je  jagnje ušiveno u prase, a u jagnjetu ušiven pevac, u pevcu jaje, a sve to ubačeno u vola! Pa da se zna kako se Božić slavi.

Nekad je Božić bio dan kada se porodica okupljala oko prazničnog ručka i uživala koliko u trpezi,  toliko i u društvu milih i dragih. Nekada je doduše i slava bila dan da se vidiš sa prijatelima i uz slavsko žito i sitne kolače prozboriš koju, a onda da posetiš još najmanje dva tri prijatelja, kuma ili rođaka.

Ispada na žalost da se i jedno i drugo svelo na dva „p“

1, prejedanje

i

2, prangijanje

Tjah. Odoh ja da pomognem majci da zamesi česnicu. Možda će ove godine para biti u mom delu kolača.

P.S. Pitam se, kako li gori plastični badnjak?

Duhovi prošlih Novih godina – jedno malo sentimentalno putovanje (I deo)

Prvu novogodišnju jelku kupili su moji roditelji prve godine svog braka. Bila je to tada veoma lepa i skupa italijanska jelka sa malim šišarkama koje su se navlačile na vrh svake grane, što jeste lepo izgledalo, ali trebalo je bar pola sata tokom kićenja jelke da se svaka namesti na svoje mesto. Ta jelka je dugo poživela u našem domu, nekih tridesetak godina, sve dok se od četinara nije pretvorila u listopadno drvo, pa smo je morali zameniti drugom. Meni je teško pao rastanak sa njom, ali jednostavno, odslužila je svoje. Po svemu sudeći sa njom je u kontejner odletela i malena veštačka jelka, već tri godine mama i ja kuću okrećemo naglavačke a nje nema pa nema.

Prva jelka

Te iste prve Nove godine (1977-78) kupili su i prve staklene ukrase. Mama kaže da je samo tada pokušala da okiti jelku, tata bi svaku kuglu koju bi ona zakačila jednostavno skinuo i posle nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja i estetskog procenjivanja drveta pred njima okačio je na potpuno suprotnu stranu. Na kraju je digla ruke i pustila ga da sam kiti jelku, radosan kao malo dete. Bila je to, mislim, njegova prva jelka u životu.

                                                                         Mala jelka n-ta po redu

Posle te prve NG u našu kuću se uselilo mnogo staklenih ukrasa, neki su dokupljivani da bi nadomestili razbijene, a kasnije je moja baka, mamina mama, imala običaj da mi za svaku novu godinu kupi po jedan poseban ukras. Za mene je najlepši doživljaj pred novogdišnje praznike bio odlazak u veliku Robnu kuću u Maserikovoj, u kupovinu novogodišnjih ukrasa. Bilo ih je na policama raznih, kugli, dugačkih i oblih limeta, šišarki i deda mrazova, u svim duginim bojama, sa srebrnim i zlatnima šarama. Čini mi se da danas više nema takvog izbora ni takvih kugli kakve su bile kad sam bila mala.

Nova jelka

S vremenom, nakon tatine smrti, ja sam preuzela na sebe kićenje novogdišnje jelke, a u kolekciju ukrasa su ušli ukrasi iz detinjstva moje mame i ujaka. Njih čuvam sa posebnom pažnjom, iako poslednjih godina sve ređe i ređe vadim te ukrase iz kutija. Postali su jako krhki i nekako previše dragoceni da bih ih izložila razornim rukama i nogama nehajnih novogodišnjih gostiju. Drugim rečima, otakako je moj brat od ujaka bacio jastuk sa stolice na jelku ne bi li mi privukao pažnju, besan što pričam sa njegovim starijim bratom, novu veliku jelku smo zamenili onim malim koje mogu da popnem na vitrinu, na bezbednu visinu, a staklene ukrase sam zamenila plastičnim. Jeste da nisu onako lepi i da nemaju onu patinu dragih uspomena prevučenu preko svojih blistavih površina, ali sam ovako sigurna da se niko (čitaj ja) neće poseći na krhotine  i provesti narednih nekoliko godina pateći za ukrasom.

Ono što je interesantno, moja macana-cicana ove NG, svoje prve kod nas, uopšte nije pokazala neko značajno interesovanje za jelke. Voli kad je dam plastičnu kuglu da je juri po podu, valjda zato što ne ide pravilno kao lopta i što joj zaniljivo zvecka, ali jelke uopšte nije dirala. Dobra neka cicana-macana.

Novogodišnja slovenska antiteza

Ajmo malo novogodišnje slovenske antiteze:

Što se nama to prozori tresu?
Ja l' udaraju od grada topovi?
Ja l' šenluče drage komšije?
Ja l' se ljute naši svetitelji?
Nit udaraju od grada topovi
Nit šenluče drage komšije
Nit se ljute naši svetitelji
Već dečurlija baca petarde
Ima ć' sutra doktori muka!

 

Pre nekoliko godina, dok sam još bila student medicine pun entuzijazma (i ne, varate se ako mislite da me je taj entuzijazam napustio, tu je on, alive and well), profesor oftalmologije nas je, svoju grupu kojoj je držao vežbe, pozvao da svratimo na njegovo dežurstvo na klinici drugog januara. Mogu vam samo reći da je profesor držao odlične vežbe i da se i dan danas pridržavam njegova dva saveta mladim entuzijastičnim doktorima:

  1. Prevrni kapak i ispiraj, ispiraj, ispiraj, ispiraj i kad misliš da si dovoljno ispirao oko, nastavi da ispiraš.

i

2. Nemoj prčakti po očima nego ga (pacijenta) pošalji oftalmologu što pre.

te se tog drugog januara pojavila gotovo cela grupa na klinici za očne bolesti. Profesor nije nameravao da nas zadržava mnogo, tek toliko da budemo sa njim u viziti i obiđemo sveže pristigle novogodišnje pacijente, jer se studentima retko pruža prilika da na vežbama vide urgentna stanja u oftalmologiji. To je definitivno bila nezaboravna vizita na kojoj smo svašta videli, izmeđ ostalog kako može da se završi "prijateljska" razmirica komplikovana srčom od čaše u oku i naravno, posledice delovanja petardi.

 I ponekad mi se čini da bih vrlo rado povela školarce u tu vizitu već u decembru kada se na beogradskim ulicama pojave prve pirotehničke najave predstojećih praznika. Kako živim preko puta osnovne škole, taj praznično-pirotehnički period traje od recimo početka decembra pa sve negde do Sv. Save. Nema dana da ne odjeknu bar dvadesetak što petardi, što onih takozvanih "topovskih udara" od kojih se moja mačka zavlači pod krevet, a i ja nakon što prestane da mi zuji u ušima dobijem istu želju. Znam da se ove nove generacije slabo sećaju, ali mene taj pištavi, zviždavi zvuk, potmuli prasak i zveckanje prozora suviše podseća na bombardovanje.

Da ne bih bila licemer, moram odmah da priznam da su svojevremeno mama i stic umeli da kupe petarde bratu i meni, ukupno po dve svakom, koje bismo s krajnjim oprezom i pod njihovim nadzorom bacili u sneg uz veoma efektno pšššššššš i eventualno podizanje omanje gomile snega u vazduh. Onog momenta kada su shvatili da sam ja nesposobna da zaplim normalno šibicu, odustali su od toga.

 

P.S. Namerno nisam postavila nijednu uznemiravajuću sliku, dovoljno je da ukucate petarde na Google images i sve će vam biti jasno.

Srećna Nova 2012 godina

U narednoj, 2012. godini, želim vam da iskoristite svaki tenutak, svaki minut, svaku sekundu.

Svakog dana ugađajte drugima, ali sebi: pustite svoju omiljenu pesmu, pročitajte neku dobru knjigu, pojedite parčence svoje omiljene čokolade.

Zagrlite osobu koju volite. I nađite nekog da zagrli vas.

Smešite se.

Smešite se kad vam drugi kažu da ste ekscentrični.

Smešite se kad vam drugi kažu da ste egocentrični.

Smešite se kad vam drugi kažu da se ovoj zemlji samo jos ludaci smeju. Ovo je davno od "zemlje seljaka" postala zemlja ludaka.





Kupite sebi ružičaste naočare i posmatrajte svet kroz njih. Izgledaće vam mnogo lepši.

Među svim tim silnim zvezdama na nebu pronađite svoje sunce.

Razmišljajte svojom glavom, cenite tuđe mišljenje, ali se držite svog.

Naučite da volite sebe da biste mogli da volite druge.

Puno zdravlja, ljubavi, sreće i uspeha želi vam svima vaša

Zorana

365

Danas je svetski dan borbe protiv SIDE (AIDS-a). Ili kako pročitah u statusu na Facebook-u Sidovdan. Ovo potonje je meni malo morbidno zazvučalo, ali eh,  možda drugima zvuči zabavno i smešno. Da umreš od smeha – smešno

O tome šta je SIDA, a šta HIV infekcija pisala sam pre nekoliko godina, pa se ne bih ponavljala. O tome koliko je važno na vreme se informisati o značaju ove pošasti, kuge 20-tog (a kako je krenulo i 21-og) veka bombardovaće vas na ovaj dan na televiziji, u novinama, na internetu, radiju. Tek sva sredstva informisanja će bar delić svog prostora i vremena utrošiti na edukaciju širokog građanstva o SIDI.

Na ulici ćete sresti simpatične devojke, zakićene crvenom mašnicom na reveru jakne, koje će vam deliti kondome, a naćićete i poneki spakovan uz vaš omiljen ženski časopis. Zagledala sam danas i one muške, i gle, nekako nisam uspela da primetim da i oni svoje čitatelje obradovali ovakvim malim i zgodnim poklončićem. Da li to znači da i dalje važi mišljenje u ovoj zemlji da je žena ta koja mora da vodi računa o sopstvenoj, i posledični, partnerovoj zaštiti?  Nađoh negde na internetu poražavajući podatak da Srbi koriste otprilike jedan kondom godišnje. Ukoliko ga na recikliraju zbog štednje, ispada da je taj jedan kondom baš onaj koji ga besplatno dobiju na ovaj dan.

A sutra? Šta će biti sutra, kada sredstva informisanja prestanu da vam pričaju šta je HIV? Kada nestanu ljupke devojke sa ulica, a mašnice se sa revera i jakni premeste u kosu, kao i svaki drugi modni detalj?

Lepo je što se 1.12. obeležava kao svetski dan borbe protiv SIDE. Ali valja ne zaboraviti da bi ta borba trebala da traje svih 365 dana u godini.

Za kraj, postavljam ponovo upitinik o SIDI i HIV-u, prekucan pre par godina iz priručnika za socijalnu medicinu.

Na sledeca pitanja postoji jedan tacan odgovor:

1. Da li postoji test koji će vam pokazati da li ste zaraženi HIV-om?

Da

Ne

2. Osoba koja izgleda potpuno zdravo mže biti zaražena HIV-om?

Da

Ne

3. Da bi ste dobili AIDS/SIDU treba da budete homoskesualac ili narkoman?

Da

Ne

4. Seks bez zaštite, sa mnogo partnera povećava vašu šansu da se zarazite HIV-om?

Da

Ne

5. Da li je isto biti zaražen HIV-om i imati SIDU?

Da

Ne

Na sledeca pitanja ima više tačnih odgovora:

6. HIV se prenosi putem:

~krvi

~pljuvačke

~semene tečnosti/ sperme

~znoja

~vaginalnog sekreta

~kose

~majčinog mleka

~kože

~povraćane mase

~izmeta

~mokraće

~suza

~ujedom ineskta

7. Pri kojoj od sledećih aktivnosti postoji rizik da se zarazite HIV-om (pod pretpostavkom da u svakoj aktivnosti postoji veza sa osobom koja je zaražena HIV-om):

~poljubac/ljubljenje

~upotreba zajedničkog brijača

~transfuzija krvi

~zagrljaj/ grljenje

~osoba sa AIDS-om kija/ kašlje na vas

~korišćenje tuđe odeće

~zajednička upotraba igala

~nezaštićeni vaginalni/ analni seks

~izbacivanje sperme u usta

~lizanje polnog organa žene

~zajedničko korišćenje toaleta ili bazena za plivanje

8. Ako ste HIV pozitivni vi:

~imate AIDS/ SIDU

~imate pred sobom jos mnogo godina uspešnog života

~vi možete inficirati druge ljude

9. Ako ste HIV negativni vi:

~otporni ste na HIV infekciju

~nije potrebno dda menjate svoje ponašanje u seksu

~niste zaraženi, za sada, HIV-om

10. Da li su ljudi samim tim što pripadaju nekoj od navedenih grupa po velikim rizikom da se zaraze HIV-om:

~homoseksualci da / ne

~narkomani da / ne

~heteroseksualci da / ne

~prostitutke da / ne

~biseksulaci da / ne

Postupaonica

"To je još jedan decji praznik. Postupaonica se mesi onog dana kada dete napravi, samostalno, svoj prvi korak. Majka ce za taj dan pripremiti: veliku pogacu na koji ce naredati: pero, paru, lenjir, knjigu, termometar, kolac i mnoge druge stvari koje predskazuju buduci život. Na taj dan pozovu se manja i veca deca iz porodice i komšiluka. Pogaca sa stvarima stavi se na nisku stolicu, a dete pusti da samo, prvi put, pristupi postupaonici. Ono što bude uzelo sa pogace, bice u isto vreme i predskazanje njegovog buduceg profesionalnog opredelenja. Ostala deca hvataju pogacu, lome je i nose. Postupaonica se može praviti kao pita ali prazna tj. nenadevena."
 Serbianfood

Prvi put sam se sa ovim običajem srela čitajući Nušićevu „Autobiografiju“ i slatko se ismejala njegovom opisu ovog velikog događaja u životu tek prohodalog dečaka. Naravno, slatko sam se ismejala i čitavoj knjizi, kojoj se rado vraćam, s vremena na vreme, kada poželim da me stomak zaboli od silna smejanja.

"U to doba kada sam prohodao, najvažniji događaj je bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali pre što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši – tako se tumači – biće mu poziv u životu."

B. Nušić “Autobiografija“

Ali zašto vam ja  sve ovo pišem?

Odogovor je jednostavan. Ostalo je malo više od mesec dana do Nove godine, a mene je počelo da hvata pretpraznično raspoloženje. U ovo doba godine ja sam sva nekako raznežena i mekana, ma prosto se topim kao maslac. I naravno, uvek me obuzme slatka seta dok se sećam nekih davnih Novih godina. Zato evo jedne priče o tome zašto ne valja kupovati deci različite poklone za Novu godinu i postupaoničkoj ulozi istog na razvojne puteve mog brata od strica.

Elem, moja mati ni dan danas ne može razložno da objasni zbog čega je odlučila da nam te Nove godine kupi dva različita poklona. Mom bratu od strica je bilo 4 i po godine, ja sam bila godinu dana mlađa od njega. Pošto je on, je l'te decak, kupila mu je komplet „Mali mehaničar“. Sa plastičnim čekićem, šrafovima, bonsekom... šta ti ja znam. Ja sam, nakon cepanja šarenog papira, otkrila da sam dobila set „Mali doktor“. Istog momenta kad sam ga razvila, brat je bacio onog jadnog „Malog mehaničara“ i pritrčao mi. Dohvatio je mog „Malog doktora“ i počeo svesrdno da mi ga otima iz ruku. Neverovatno je koliko trogodišnjakinje mogu biti snažne, kad se zainate! Tek, ciku, viku i dreku, prekinula je moja majka razdvojivši nas. Na kraju tog burnog događaja, on je završio sa stomatološkim ogldalcetom iz kompleta i bubrežnjakom, a ja sa stetoskopom i kutijom sa vatom. On je postao stomatolog. Ja sam postala doktor.

Ajde, recite sada da je to slučajnost.

Ja vam odgovaram pooooostuuuuupaooonicaaaaa!!!

Jedno malo pitanje za Vas, štovani čitatelji. U današnje vreme, i sudeći po željama današnje dece, šta bi valjalo staviti na postupaonicu? Nekad su to bili pero, para, knjiga, lenjir,  toplomer za pisca, trgovca, naučnika, inižinjera, lekara... a danas? Cipela sa štiklom, možda za neku buduću manekenku-voditeljku-glumicu? Mikrofon za buduću pevačicu? Pištolj za žestokog momka? Eh...

P.S. Avaj, nisam uspela da nađem slike originalnih setova igračaka koje smo dobili, ali mislim da još uvek imam sačuvan bubrežnjak (preotela sam mu ga na kraju ;D)

U poznu jesen

"Čuj kako jače vetar kroz puste poljane naše

i guste slojeve magle u vlažni valja do

S krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom

mutno je nebo svo,"

V.Ilić

Eto, stigao je i novembar sa svojim sivim nebom, ledenim vetrom koji nekako uspeva da mi zaledi kosti, injem nahvatanim na prozorima kola dok bauljam kroz jutarnju maglu ka autobuskoj stanici.  Dok uz kafu na poslu pokušavam da se rasanim, čini mi se da bih se najradije sklupčala negde u zimski san i prespavala sve do proleća. Do nekih prijatnih +23°C.

Ruke su mi u ovo doba godine ledene i pored vunenih rukavica, a noge i pored dva para čarapa i trećih, onih debelih, vunenih, donešenih sa Zlatibora, su prijatne arktičke temperature. Zapravo, da na Južnom polu vladaju temperature slične temperaturi mojih stopala, pingvini bi takve uslove proglasili nehumanim i neodgovarajućim za život.  A onda, pored hladnoće u vazduhu namirišem miris kestenja.

 Pečenog.

Neki smatraju da je Pariz najlepši kad s proleća cvetaju kesteni.  A ja mislim da je najlepši grad Beograd kada u novembru ulicama zamiriše pečeno kestenje. Da se ja pitam, decu bi u školama učili da ranu jesen smenjuje pozna onda kada prodavce pečenih kukuruza smene prodavci pečenog kestenja.

I dok se jedan po jedan kesten topi u mojim ustima zaboravljam na hladnoću i maglu i jedva čekam da padne prvi sneg.

P.S. Čudno, ali ja ove godine nisam videla prodavce pečenog kestenja. Takođe, nisam videla ni da kestenje može da se kupi na pijacama. Ako ih vidite negde, pečene ili spremne da se stave u rernu, javite mi molim vas.