Postupaonica

"To je još jedan decji praznik. Postupaonica se mesi onog dana kada dete napravi, samostalno, svoj prvi korak. Majka ce za taj dan pripremiti: veliku pogacu na koji ce naredati: pero, paru, lenjir, knjigu, termometar, kolac i mnoge druge stvari koje predskazuju buduci život. Na taj dan pozovu se manja i veca deca iz porodice i komšiluka. Pogaca sa stvarima stavi se na nisku stolicu, a dete pusti da samo, prvi put, pristupi postupaonici. Ono što bude uzelo sa pogace, bice u isto vreme i predskazanje njegovog buduceg profesionalnog opredelenja. Ostala deca hvataju pogacu, lome je i nose. Postupaonica se može praviti kao pita ali prazna tj. nenadevena."
 Serbianfood

Prvi put sam se sa ovim običajem srela čitajući Nušićevu „Autobiografiju“ i slatko se ismejala njegovom opisu ovog velikog događaja u životu tek prohodalog dečaka. Naravno, slatko sam se ismejala i čitavoj knjizi, kojoj se rado vraćam, s vremena na vreme, kada poželim da me stomak zaboli od silna smejanja.

"U to doba kada sam prohodao, najvažniji događaj je bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali pre što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši – tako se tumači – biće mu poziv u životu."

B. Nušić “Autobiografija“

Ali zašto vam ja  sve ovo pišem?

Odogovor je jednostavan. Ostalo je malo više od mesec dana do Nove godine, a mene je počelo da hvata pretpraznično raspoloženje. U ovo doba godine ja sam sva nekako raznežena i mekana, ma prosto se topim kao maslac. I naravno, uvek me obuzme slatka seta dok se sećam nekih davnih Novih godina. Zato evo jedne priče o tome zašto ne valja kupovati deci različite poklone za Novu godinu i postupaoničkoj ulozi istog na razvojne puteve mog brata od strica.

Elem, moja mati ni dan danas ne može razložno da objasni zbog čega je odlučila da nam te Nove godine kupi dva različita poklona. Mom bratu od strica je bilo 4 i po godine, ja sam bila godinu dana mlađa od njega. Pošto je on, je l'te decak, kupila mu je komplet „Mali mehaničar“. Sa plastičnim čekićem, šrafovima, bonsekom... šta ti ja znam. Ja sam, nakon cepanja šarenog papira, otkrila da sam dobila set „Mali doktor“. Istog momenta kad sam ga razvila, brat je bacio onog jadnog „Malog mehaničara“ i pritrčao mi. Dohvatio je mog „Malog doktora“ i počeo svesrdno da mi ga otima iz ruku. Neverovatno je koliko trogodišnjakinje mogu biti snažne, kad se zainate! Tek, ciku, viku i dreku, prekinula je moja majka razdvojivši nas. Na kraju tog burnog događaja, on je završio sa stomatološkim ogldalcetom iz kompleta i bubrežnjakom, a ja sa stetoskopom i kutijom sa vatom. On je postao stomatolog. Ja sam postala doktor.

Ajde, recite sada da je to slučajnost.

Ja vam odgovaram pooooostuuuuupaooonicaaaaa!!!

Jedno malo pitanje za Vas, štovani čitatelji. U današnje vreme, i sudeći po željama današnje dece, šta bi valjalo staviti na postupaonicu? Nekad su to bili pero, para, knjiga, lenjir,  toplomer za pisca, trgovca, naučnika, inižinjera, lekara... a danas? Cipela sa štiklom, možda za neku buduću manekenku-voditeljku-glumicu? Mikrofon za buduću pevačicu? Pištolj za žestokog momka? Eh...

P.S. Avaj, nisam uspela da nađem slike originalnih setova igračaka koje smo dobili, ali mislim da još uvek imam sačuvan bubrežnjak (preotela sam mu ga na kraju ;D)

U poznu jesen

"Čuj kako jače vetar kroz puste poljane naše

i guste slojeve magle u vlažni valja do

S krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom

mutno je nebo svo,"

V.Ilić

Eto, stigao je i novembar sa svojim sivim nebom, ledenim vetrom koji nekako uspeva da mi zaledi kosti, injem nahvatanim na prozorima kola dok bauljam kroz jutarnju maglu ka autobuskoj stanici.  Dok uz kafu na poslu pokušavam da se rasanim, čini mi se da bih se najradije sklupčala negde u zimski san i prespavala sve do proleća. Do nekih prijatnih +23°C.

Ruke su mi u ovo doba godine ledene i pored vunenih rukavica, a noge i pored dva para čarapa i trećih, onih debelih, vunenih, donešenih sa Zlatibora, su prijatne arktičke temperature. Zapravo, da na Južnom polu vladaju temperature slične temperaturi mojih stopala, pingvini bi takve uslove proglasili nehumanim i neodgovarajućim za život.  A onda, pored hladnoće u vazduhu namirišem miris kestenja.

 Pečenog.

Neki smatraju da je Pariz najlepši kad s proleća cvetaju kesteni.  A ja mislim da je najlepši grad Beograd kada u novembru ulicama zamiriše pečeno kestenje. Da se ja pitam, decu bi u školama učili da ranu jesen smenjuje pozna onda kada prodavce pečenih kukuruza smene prodavci pečenog kestenja.

I dok se jedan po jedan kesten topi u mojim ustima zaboravljam na hladnoću i maglu i jedva čekam da padne prvi sneg.

P.S. Čudno, ali ja ove godine nisam videla prodavce pečenog kestenja. Takođe, nisam videla ni da kestenje može da se kupi na pijacama. Ako ih vidite negde, pečene ili spremne da se stave u rernu, javite mi molim vas.

La Diva

 Prvi put sam Montserat Kabalje čula 1992. godine na otvaranja  Olimpijskih igara u Barseloni i ostala sam zadivljena njenim čarobnim glasom. 

Do tada sam već uveliko smatrala sebe ljubteljem klasične muzike, raskošni glas Dive me je zauvek uvrstio i među ljubitelje opere. Kasnije sam, posredstvom interneta uspela da odslušam njena izvođenja raznih arija, pa i da odgledam nekoliko koncerata. Na žalost, moja volonterska plata, koja u svom bruto i neto iznosu iznosi tačno nula dinara (i cifrom, 0 din.) nije mi pružila mogućnost da kupim kartu za koncert u Areni. I, moram da priznam, da me je jako obradovala vest da će RTS snimiti koncert i pustiti ga u dogledno vreme.

Jedna mala digresija u vezi RTS i snimka koncerta, obećavam da ću se potom vratiti na Divu. Znam da mnogima nije draga uređivačka politika RTS (baš sam ovo fino sročila, zar ne?). Ali, zahvaljući koncertima u 12h ili pak 24h koji su se nekada davali na drugom kanalu, ja sam (a verujem i mnogi drugi) bila u prilici da poslušam koncerte poznatih simfonijskih orkestara, da odgledam opere i balete. Videla sam Margo Fontejn kao belog labuda, Nurejeva i Barašnjikova kao prinčeve, uživala sam u glasovima tri tenora, i jedne nezaboravne noći odlgedala „Labudovo jezero“ u postavci Metjua Borna (Matthew Bourne), sa sjajnim (i prelepim) Adamom Kuperom (Adam Cooper) u ulozi belog labuda. 

Adam Kuper

 

Da se vratim Montserat i koncertu. 

Prva stvar koju sam juce, dan nakon koncerta, učinila, bila je da pogledam novinarske izveštaje. Čudno, imala sam utisak da je sve do jednog pisao jedan te isti novinar, budući da su svi imali potpuno isti siže. Mali hvalospev Divi, nabrajanje arija koje je izvela sama ili sa svojim gostima, pohvala arijama koje je izvela na bis i na koncu, reakcije publike koja je sa koncerta izašla pod utiskom da su dali pare za džabe. Bili su nezadovoljni svim i svačim. Montseratinim glasom, gostima, činjenicom da je otpevala sedam arija (ne znam da li su organizatori koncerta napisali i koliko arija bi trebali da dobiju sa cenom kupljenje karte), činjenicom da više nema onaj čarobni, raskošni glas... i tako dalje, i tako bliže.

Da se razumemo, Diva ima 78 god. Naravno da joj glas nije isti kao pre deset ili dvadeset godina. Zar su to mogli i očekivati? Jedna stvar je slušati Monserat od pre dvadeset godina na „Youtube-u“, potpuno  druga slušati je uživo. Pa i pored te činjenice, ubeđena sam da joj je glas lepši i raskošniji od glasova mnogobrojnih mlađih samozvanih diva, divica i lokalnih zvezdica čijim nas snimcima koncerata zasipaju sa određenih komercijalnih televizija u najgledanijim popodnevnim ili večernjim terminima (za razliku od podnevnih i kasno noćnih termina rezervisanih za klasičnu muziku).

Vama, nezadovoljnicima i snobovima upućujem ove reči. Ako vam je zaista žao tih para što ste dali za koncert, šta da vam kažem? Meni ne bi bilo žao. Nikad. Ovo je bila možda poslednja prilika da čujete jednu zaista pravu Divu u Beogradu. Imali ste tu čast. Poštujte to.

Ili sledeći put ostavite te pare na stranu, zatrebaće vam kada nastupa neka lokalna „diva“.

Ne, nisam mislila na operske dive, nisam sigurna ni da im znate imena.

P.S. Da li se meni čini, ili su slični komentari nezadovoljstva izrečeni i nakon poslednjeg Pavarotijevog koncerta?

A spoon full of sugar

Davno sam rekla da sam odlučila da izbacim svaku ideju o liemerju na ovom blogu. Zato evo jednog iskrenog priznanja: Ja, autor ovog bloga, volim da čitam romane Mir-Jam. A u poslednje vreme, obožavam da gledam Ivana Bosiljčića u ekranizacijama gorepomenutih knjiga. 

Od svoje desete godine, kada sam ih prvi put pročitala, ne pardon, kada je velika većina osoba koje poznajem (opet +/-2 godine u momentu prvog čitanja) pročitala ove knjige, bar jednom godišnjem oduvam prašinu sa njih, uvalim se na sofu i iščitam ih sve. Imam ih možda desetak (sve romane i dve ili tri zbirke priča) i za sedam dana ih pročitam sve. Odmorim i sebe i mozak.

Znam, sada će da uslede komentari da su ove knjige gore od zašećerene limunade, da nemaju veze sa realnošću u kojoj se ljubavne i životne priče ne okončavaju sa “živeli su srećno i dugovečno”, da se u stvarnom životu “Uspavana lepotica razvela kada ju je princ prevario sa Crvenkapom” i sl. 

Ali nakon što se na poslu naslušam vrlo surovih i veoma realističnih priča, kada dođem kući, zaista ne želim da utonem u sive i crne svetove Kafke, Kamija, Dostojevskog (pročitala sam po jednu knjigu na moranje u srednjoj školi, bilo mi je sasvim dosta) niti pak da se dohvatim tako-svima-voljenog-obožavanog-tolko-citiranog-prepunog-životne-mudrost Kuelja (imam jednu njegovu knjigu i već godinama razmišljam da je zaboravim u GSP-u ili na Kalemegdanu, ali kakve sam sreće verovatno bi “Zahir” našao put do mene). Mir-Jam je za mene kašika puna šećera uz koju lakše progutam svakodnevnu medicinu realnosti.

P.S. I da znate, imam ja i zavidnu kolekciju knjiga Amande Kvik!

P.P.S. Doduše, čitam ja i “Rat i mir” svake godine, ali samo onaj deo o “Miru”. Jednom sam pročitala celokupnu Tolstojevu statistiku o broju topova, konja i komorskih kola koja su na francuskoj, odnosno ruskoj strani učestvovala u bitkama, dovoljno je!

(Ne)volim ‘90-te

Pre nekoliko dana u Beogradu je održan koncert muzike koja je bila popularna ’90-tih. Nakon  nekoliko dana, sve mi se više čini da su ljudi više pričali o (po mom mišljenju) zlosrećno izabranom nazivu koncerta (“Volim 90-te”) nego što su zaista pričali o muzici i izvođačima.

Pre nego što se raspričam na temu, muziku koja je izvođena na spomenutom koncertu nikad nisam slušala, ali ipak, i pored toga što mi je stari televizor tih godina bojkotovao pink i palmu (čitaj nije hvatao dotične kanale), znam reči većine pesama. I zapravo sam sigurna da većina mojih vršnjaka (+/- 3godine) ih takođe zna. Neosporno, dosta njih je volelo tu vrstu muzike. Ostali su je čuli na ekskurzijama, letovanjima, zimovanjima, malim/velikim maturama, ma da ne nabrajam. I kakva god da je, to je muzika moja mladosti. Lično, volela bih da to mogu da kažem za muziku 80-tih, ali jbg.  tu muziku ipak više vezujem za svoje detinjstvo.

Elem, ono što me je kosnulo, baš kao i mnoge bio je naziv koncerta. I brzina kojom je taj slogan zahvatio široke i sudeći po slikama sa koncerta, mlađe narodne mase. Ispostavilo se da su to deca, dobro, hm, mlađarija, koja su bila rođena početkom te dekade. I koja možda i ne pamte tako dobro sve silne razloge zbog kojih ja ne volim 90-te. Rat, sankcije, embargo, inflacija, devalvacija, šverc, obračuni klanova po beogradskim ulicama, majčina plata od 3 DM, prazni rafovi u radnjama (osim kaladonta, Kolinosa je bilo u izobilju), redovi za hleb i mleko koji su se prodavali na bonove (da li se uopšte još neko osim mene seća da smo hleb kupovali za bonove sa zadnje strane tadašnje Pekabete?), izbeglice, emigracija, bombardovanje, demonstracije, štrajkovi GSP, odmeravanje patika i jakni (uz posledično otimanje skupljih primeraka garderobe nakon odmeravanja), ma eto, ni po jada se ne mogu dosetiti.

Ne, ne, zaista ne volim 90-te. Ali one su deo mog života, deo moje mladosti. Da sam mogla da biram... eh... da sam mogla da biram.

P.S. Najveće razočarenje za mene bila je pojava gosn. Đ.B. aka Panonskog mornara na tom koncertu. Kako on ono beše pevao? “Ma jebite se 90?”

Savet za tropske julske dane...

Sećate se kako smo u januaru i februaru cvokotali na -10 i više, utopljavali se i šmkrćući kukali za dugim i toplim letom? E, pa leto je stiglo, blago nama, a sa njime i simpatične tete koje vas u osam uvece obaveštavaju kako je Beograd bio najtoplija prestonica u Evropi i kako nam sleduje jedna duga tropska noć. Naravno, klima je prava blagodet, čudo moderne tehnologije koje nam pomaže da preživimo u stanu, ali klimu ne možemo uprtiti na leđa kad krenemo u grad. Ako je neko čuo da je neko negde izmislio mini-klimu koja se može uprtiti na leđa, ili još bolje, staviti u tašnu, super! Nek mi javi odmah gde mogu da je nabavim!

Dotle, nastavljamo da se topimo zajedno sa asfaltom na ulicama. Šta god da oni objave na čudesnoj ekraneli hipnoviziji, ja sam ubeđena da je napolju toplije za bar +5 stepeni. A u gradskom prevozu, pa bar, još za +20. Pored topljenja, preostaje nam još i da maštamo o moru i prijatnom rashlađujećem vetriću.

Za sve maštače koji još nisu otišli na more, ili su se pak tek vratili sa njega, kao i za sve one koji ne vole previše gradske plaže i prenatrpane bazene sumnjivog kvaliteta vode, evo jednog porodičnog recepta koji će vam pružiti ugođaj kao da ste na moru.

Potreban materijal:

-1 lavor

-1 bakalr

-voda

-2 šake morske soli

Dakle uzmete bakalara i stavite ga u lavor. Sipate vodu tako da bakalr ogrezne u njoj i dodate morsku so. Ako nemate morsku so, poslužiće i obična kuhinjska, ali nipošto onu parfimisanu, jer nećete postići željeni efekat. Bakalara iznesite napolju na sunce, i ostavite ga na suncu naredna tri dana. Naravno, svakog dana nalijte u lavor još vode. Trećeg dana ćete imati savršenu, osvežavajuću kupku za noge koja će vas svojim čarobnim mirisom istog trena podsestiti na more.

Sve što vam preostaje jeste da zbacite cipele i sandale kad se vratite kući, stavite krišku limuna i kišobran u ledeno hladno piće, zavalite se u ligeštul i brčnete noge u lavoru iz koga ćete pre nego što brčnete noge izbaciti bakalara, koji vam više nije potreban. Doživljaj će biti kompletan ako ubedite nekog da vam maše lepezom oko glave.

10 melodija za savršen zimski dan

Jeste li primetili nekad kako je uvek tiho dok pada sneg? :)


Kako je zima moje omiljeno godišnje doba (ko bi rekao, rođena sam u julu ;)), volim da posmatram kako pada sneg. I volim da tu tisinu ispunim odgovarajucom muzikom. Stoga, ovo je deset meni omiljenih kompozicija za zimske, snežne dane.

10. Johan Štraus stariji Radecki marš (da, da, tapšanje je obavezno svaki put kada čujem izovđenje marša )

9. Čajkovski Valcer cveća

8. Debisi Mesečina (i ne, nema veze sa Sumrakom, iako sam čitala knjigu)

7. Betoven Mesečeva sonata

6. Vivaldi Zima

5. Čajkovski Ples šećerne vile

4. Čajkovski Smrt labuda

3. Johan Štraus mlađi Na lepom plavom Dunavu

2. Prokofjev Peća i vuk

1. Hačuturijan Valcer iz Maskarade

10 stvari bez kojih ne mogu da preživim zimu

Eto, kako se 10 godina novog milenijuma približava kraju, red je da se to proslavi. :)

Zato će svi moji naredni postovi biti u znaku tog broja. 10. :)

10. Lap-top ~ sta da kažem, bez njega na kraju neću moći ni da dišem. Lap-top moj nasušni, sta bih ja bez tebe. Družićemo se nas dvoje ove zime, jer na tebi su pohranjeni sva predavanja i svi podaci neophodni za tezu.

9. Topla čokolada~ po receptu koji sam skoro otkrila. Savršeno. Još ako se doda malo nastrugane kore narandže ili vanila. Savršenije od savršenog.

8. Kokice~ znam, ne bih smela, ali su užasna zaraza.

7. Politikin Zabavnik~ kao i lap-top i on mi je postao neophodan za disanje. Kad pogledam svet kroz njegove stranice, nekako mi je sve lepše.

6. Krema za ruke~ zima škodi mojoj koži. Mogu da stavim na ruke pola kila kreme, ali koža će popucati. Grrrrrozno.

5. Obsesion~ zimska varijanta, jača od moje omiljene letnje. Volim CK.

4. Kiseli kupus~ stigao je, sjajan je. Biće sarmi!

3. Čaj~ zeleni, sa limunom, moliću fino.

2. Knjige~ i pre zimskog sajma nagomilala samo poput vrednog hrčka nove da mi prekrate vreme.

1. Vunene čarape~ jer su mi noge užasno hladne. Kad smo kod toga i prsti... i nos. Brrrrr.

Crveni modni detalj

Crveni modni detalj

Mogla bih sada da nadugačko i naširoko pričam o 1.12. i šta se obeleža tog dana.

Neću.

Mogla bih nadugačko i naširoko da pišem o AIDS-u.

Ne, mislim da ni to neću.

Mogla bih da vam postavim upitnik i testiram vaše znanje (a i svoje) o „kugi 20 i 21-og veka“ (mada neke „novo-otkrivene“ bolesti ozbiljno konkurišu da ponesu ovu laskavu titulu.

Zašto bih vas gnjavila time?

Ili, zašto bih vas gnjavila pričom o istorijatu kondoma i važnosti njegovog korišćenja.

Velikoj većini ta priča na jedno uvo uđe na drugo izađe.

Sigurno vas je smorila rečenica da se AIDS ne dobija već uzima. Mora da ste je danas čuli sto puta na radiju, televiziji, ili pak videli na internetu.

Ne brinite se. Od sutra opet uranjamo u 364 dana ćutanja i tišine tokom kojih će vam najveća babaroga biti vuk iz priče o Crvenkapi.

Možda Crvenkapa i nije baš najbolji primer jer je ona imala crveni ogrtač čije je pantljike vezivala u crvenu mašnicu.

Budite mirni i spokojni, od sutra, crvena mašnica će opet biti slatki mali modni detalj, bez nekog posebnog značenja.

Pioniri maleni

Danas je dvadeset deveti novembar. Za one koji su rođeni devedesetih i dvehiljatih, ovaj datum gotovo i da nema neko značenje. Za one malo starije ima.

I, ne, nećemo se pretvarati da nema nikakvog značenja. Mrzim licemerje i ono je zabranjeno na ovom blogu.

Za mene dvadeset i deveti novembar je veoma značajan datum. Ponajpre, to je rodjendan mog brata od tetke, zvaničan datum kada ja prestajem da budem starija sestra i kad se nas dvoje izjednačujemo po godinama. Sa tim izjednačavanjima smo prestali onda kada smo oboje napunili po dvadeset i sedam godoia. On je nastavio da stari, a ja sam odabrala da se zastavim baš u tim godinama. Mnogo mi se dopadaju. Istovremeno poseduju i neku zrelost i ozbiljnost, ali takođe su vesele, vedre, šarmantne i pomalo lakomislene. ;)

Sa druge strane, dvadeset i deveti novembar je bio veoma značajan datum kad sam bila mala. Dan Republike Beše li tog dana zasedanje AVNOJ-a u Jajcu? Nekako sam uspela da pozaboravljam te datume. Mogla bih da pitam majku, ona je od one generacije koja je znala svaki grm na Sutjesci i Neretvi. U svakom slučaju, Dan Republike je nekada davno (dobro, ne baš tako davno) bio neradan i predstavljao je lep mali odmor za radni narod i đake. Išli smo u goste i uživali u bogatoj trpezi. Ah, da, to je bio dan kada su svi đaci prvaci postajali pioniri i dobijali svoju pionirsku maramu i kapu. Još uvek ih negde čuvam. :)

Eto, priznajem, u mojoj se porodici slavio Dan Republike. I Prvi maj. I Božić i Slava i Uskrs (koji su tada bili radni dani). Ne stidim se toga. Ne vidim razloga. Taj deo istorije je deo i moje porodične istorije. Kad bih pokušala tog dela nasleđa da se odreknem, pljunula bih na uspomene nekih meni veoma dragih osoba koje su mi i te kako značile. A ja ne želim da se odreknem nijedne uspomene. Suviše su mi dragocene.

I zato me nerviraju ove ankete po novinama i na televiziji. Odjednom, niko nije slavio ni Dan Republike ni Prvi maj. Bože sačuvaj! (uz šta se anketirana individua tri puta široko prekrsti, zašto, ne znam... u stvari, znam, ali ajde da ne lajem previše). O, da jesu ti dani bili neradni (nastavljaju priču), ali to mi smo tako mrzeli što tih dana nismo išli na posao i u školu. Ne znam samo kako smo ih preživljavali (verovatno su se vezivali za vrata škole ili fabrike ili kancelarije i kukali što ih teraju na odmor)... i tako dalje i tako bliže.

A meni iskreno sve to pomalo nedostaje. Verovatno mi više nedostaju osobe sa kojima sam provodila te neradne dane. Jer njih više nema. Kao ni tih praznika.

Sada su došla neka druga vremena. I novi načini proslave starih praznika. Koji nemaju veze ni sa tradicijom, ni sa običajima, ni sa porodičnim okupljanjima. Nemojte mi samo reći da je kafanska pevačica deo slavskih običaja. Zapravo, nemojte ništa reći. Iako je ovaj dan radan, provedite ovih nekoliko večernjih časova sa onima koje volite.

Čudesno putovanje

Jos jedan oktobar je iza nas. Najlepši mesec u godini, bar što se mene tiče. Ispunjen onim slatkim iščekivanjem poslednje nedelje kada se otvaraju vrata sajma i kada ja krećem na još jedno čudesno putovanje. U svet knjiga.

Svake godine, ja brižljivo pravim plan osvajanja tog sveta. Napravim detaljan spisak knjiga koje bih želela da kupim. Pažljivo pretražim sve sajtove izdavača, obiđem knjižare, pročitam recenzije. I svaki put, ja bivam ta koja je osvojena. Zarobljena. Bez dvadesetak malih "okupatora" mojih polica i uopšte, životnog prostora, ne vraćam se kući. Ne mari što praktično više nema mesta u kući gde ih nema.

Pa, ipak, jednu sam stvar shvatila ove godine, vraćajući se sa drugog obilaska sajma. Da sam postala malo matora da bi me gazili klinci sa pljeskavicama u rukama. Naravno, icicu i dalje na sajam, ali samo prvog dana, što je ranije moguće. Knjige su već izložene, čiste i neiprevrtane, složene, smeškaju mi se i mame, a nema gužve i pljeskavica, i prstica lepljivih od karamelisanih jabuka. Ma, milina jedna.

***********************************

Kad sam bila mlađa, najlakši način da me moji smire i okupiraju pažnju nekoliko sati, bio je da mi otvore staklena vrata biblioteke mog dede i puste me međ knjige. Valjda se taj miris knjiga toliko uvukao u moju kožu i na neki način, postao deo mene, da se ja i dan danas najlakše opustim i smirim uz knjigu koja je baš po mojoj meri. Knjigu koja je moja zlatna karta za čudesno putovanje.

Na žalost, staklena biblioteka mog dede nije mogla da se razmontira i krene put moje ili ujakove kuće kad smo prodali taj stan. Ostala je tamo, a ja se nadam da ju je sadašnji vlasnik brzo popunio nekim novim i starim knjigama. Jer, bila bi grehota da se na njenim policama šepure lažne i jeftine "Ming vaze" (jednom sam, sva zgoržena, silom prilika, bila primorana da slušam šta bi se sve moglo staviti na police predivne biblioteke od tamnog orahovog drveta koja je stajala u izlogu jedne radnje; za tih sat vremena mentalne torture nijednom nije pomenuto da bi tu mogle da se smeste knjige).

20 podela Srba na Srbe + 1

Skriboman u meni je konačno pobedio. Vraćam se svom blogu. Verovatno potaknuta činjenicom da danas, u Srbiji, svako moze pisati i objaviti kolumnu. Čak i dobiti priznanje za svoj "spisateljski" rad od strane književne i novinarske, hm, elite???

Ali, ne... varate se ako mislite da ću se ja u ovom majušnom blogu baviti stilom i konstrukcijom rečenica trenutne srpske "Keri Bredšo". Ili njenim likom i delom. Pretpostavljam da svaki pisac-spisateljica-skriboman ima svoj stil i svoju konstrukciju rečenica i da postoje ljudi kojima se to dopada. Ili ne. Jednako kao njen lik i delo.

Ono sto je mene zabavilo jeste podela državljana Srbije doticne "Keri". Zapravo, kad sam je pročitala, pomislih: "Čitala je Kovačevića?"
(Mislim, budući da piše kolumnu sama, valjda sama, onda zna svih 30 slova i citanje).
Zabavljena ovom mišlju, pozabavih se njenim podelama Srba na Srbe:
~muškarce i žene - da, ova podela postoji kod gosn Kovačevića
~Jecu i Cecu - ne ne bih ulazila u raspravu ove podele.
~ ljude i stoku

Nakon te poslednje podele zastadoh. Nju gosn Kovačević nije uvrstio u svoju knjigu, koju bih inače najtoplije preporučila kao štivo za čitanje. Jeste da posle nje ostaje da vam lebdi gorak osmeh na usnama, ali tačno nas opisuje onakvim kakvim jesmo, bez lažnog sjaja i šljokica.

No, natrag na "Kerinu" poslednju podelu, nakon koje sam se ja zapitala kojoj tačno od ove dve grupacije pripadam? Da li sam ljudsko, misleće, biće (ljud) ili pak deo životinjskog sveta. Proradi na to i gen dede i babe biologičara u meni, pa ljudi spadaju u carstvo životinja (Animalia). A i od stoke imamo koristi (mleko, sir, jaja... je li ovo nekakav test provere znanja, koliko se sećam gradiva iz prvog osnovne?)

I tako sam lupala glavu nad ovom zagonetkom koju nam je "Keri" postavila neko vreme. Iza mene su se na stolu komesale knjige kupljene na Sajmu, spremljene za čitanje i uživanje. Odsutno sam zurila u njihove naslove, a onda shvatih. Ja nisam deo nijedne od dve grupacije na koje je "Keri" podelila državljane ove male zemlje. Ja sam, bez lažne skromnosti ili bilo čega sličnog tome, deo one minijaturne treće grupacije koju više niko ni ne pominje, a koja je ovih sedam dana defilovala kroz sajamske hale.

25 stvari koje ne želite da znate o meni...

A i zašto biste? Ovo je samo nacin da se ponovo navučem na pisanje bloga :D

1.Ja sam Zorana i ovisnik sam o Internetu. I o Facebooku... i o blogovima... forumimam...

Velika je sreca sto radim u neposrednoj blizini Laze, pa ima ko da me leci kad prolupam nacisto. xD

2. Kad sam imala tri godine potukala sam se sa bratom od strica oko kompleta igracaka "Mali doktor". On je završio sa stomatološkim ogledalcetom, ja sa stetoskopom u rukama. On je postao stomatolog... ja doktor... I posle neka neko proba da mi kaze da ne veruje u sudbinu. lol

3. Nemam rodjenu bracu i sestre, i priznajem, obozavam sto sam jedinica. Zato imam dosta rodjaka, koje jako volim. Cak i onda kada se ljutim na njih i grdim ih. Priviligeija najstarije sestre.

4. Imam i pet ujaka i svaki put kad se okupimo (nebitan je broj), nas razgovor se okonca raspravom o tome ko je sagradio piramide i kada su tacno sagradjene.

5. Svi u porodici (i starije i mladje generacije) su bili buntovnici u skoli, ali ja sam ta koja drzi porodicni rekord. Naime, uciteljica me je izbacila sa tri casa od cetiri koliko smo imali u prvom razredu i to u jednom danu. Nisam je gledala kao u Boga. :P

6. Oni koji su citali "Sumrak" misle da je Izabela Svon trapava. Ti ljudi ocigledno nisu upoznali mene. Ja sam: zarila sebi makaze u koleno, pala sa drveta, razboja, gelendera, sa stola, sa stolice, sa kreveta, niz stepnike, pala sam sa bicikle, rushula, skejtborda, prozor je pao na mene, klizala sam se i po ledu i po suvom, udarila sam sankama u svako drvo na Avali, udarila sam istim tim sankama u kontejner i rasekla usnu, udarila sam glavom o ivicu svakog stola i stocica u kuci, itd, itd, itd...

7.Neki ljudi vole rok, neki vole narodnu muziku, neki hip-hop. Postujem svaciji ukus i mogu da slusam sve i svasta kad sam raspolozena, ali muzika koja me opusta, inspirise i uz koju najvise volim da mastam je klasicna. Trenutni favorit mi je Hachuturijanov valcer iz Maskarade.

8. Shampanjac tece mojim venama.

9.Navucena sam na sledece stvari: epsku fantastiku, naucnu fantastiku, cokoladu, chaj, mamine sitne kolace (pogotovo na cokoladne korpice sa filom od oraha i visnjom is kompota ahhhhhhhhhhhhhhh), poeziju Vilijam Blejka, Sergeja Jasenjina i Pabla Nerude. I na Politikin ZAbavnik. Svaki petak izuzetak.

10. Seldeci literatni junaci su moje i iskljucivo moje vlasnistvo: Dolohov, Pjer Bezuhov (Rat i mir); Eol, Beleg, Maidros (Silmarilion); Boromir, Haldir (Gospodar Prstenova); Remus Lupin, Regulus i Sirijus Blek, Nevil Longbotom (Hari Poter); Edvard Rochester (Dzjen Ejr); Hitklif (Orkanski Visovi); gospodin Darsi (Gordost i predrasude).

Ova lista je podlozna promenama i dopunama. :D

11. Joakim Finiks je moj. Jasno?

12. Volim da pevam "I'm singing in the rain" kada pada kisa. I da skacem po baricama.

13. Vise volim negativce u knjigama i sumnjive tipove (takodje u knjigama lol)

14. Moji kucni ljubimci su paukovi. I misevi cija visina se krece od 1,7m do 1,9m koji mnogo vole slatko od visanja moje mame. Ono se najbolje cuva na jednom mestu, u mom stomaku. :d

15. O, da... volim da pevam Internacionalu, nase zborne pesme i ruske balade. Preostala mi navika od skolskog hora.

16. Svi moji kompjuteri imaju cudnu naviku da se pokvare treci dan posto predju u moje vlasnistvo.

17. U mojoj kuci knjige se nalaze apsolutno svuda: na policama, na stolu, pod stolom, na krevetu, u krevetu, u ormanu, po kutijama, na stolici za ljuljanje, u kupatilu, na televizoru (pridrzavaju sobnu antenu). Nadam se da cu jednog dana imati dovoljno veliku radnu sobu da ih smestim sve, ukljucujuci i deo biblioteke koji je u Zrenjanjinu jer ovde jednostavno nema vise mesta ni za mene.

18. Ima neka tajna veza izmedju mene i parfema. Obozavam parfeme Kelvina Klajna, narucito Obsesion Night i Contradiction. Mada ne nalazim zamerke ni Versaceovom Crystal Night i Ultraviolet Paco Rabana.

19. Navucena sam i na fanfiction. Obozavam da citam, a jos vise da pisem.

20. Moram da prestanem da koristim medicinske termine u svakodnevnom razgovoru. xD

21. Iako su mi baba i deda bili profesori biologije, svi u mojoj prodici smatraju da je Darvinova teorija cista glupost. Dva glavna razloga su:

~ (Dedin): U nasoj porodici nije bilo majmuna... do sada.
~(Ujakov i moj, nakon detaljnog razmatranja genetike): Ljudi imaju 23 para, to jest 46 hromozoma. Majmuni imaju 24 para, odnosno 48 horomozoma. Ako bismo se drzali Darvina, ispalo bi da su ljudi degenerisani majmuni.

Naravno, postujem svakog ko misli da su mu preci bili majmuni. Moji nisu bili... nikako.

22. Volim da puckam mehurice na ambalazi sto izludjuje moje po kuci.

23. Volim da citam zutu stampu. Cisto zenski, ali nista bolje od dobrog traca.
Ok, pocela sam da kupujem te sarene casopise kada sam shvatila da je za moju mamu "Grand" hotel i da je nakon te izjave svi nesto cudno gledaju.
Blago mojoj mami i svetu u kome ona zivi, u kome je "Grand" hotel. lol

24. Volim cipele sa visokom stiklom, tasne, esarpe, ljubicaste i tamnocrvene nalakirane nokte. Znam, znam, ljubicasta je tako "in" sada, ali to je oduvek bila moja omiljena boja. Uz tirkiznu i crvenu.

25. Ukinite Pink!!!

~Opsirana sam. Za mene je najvece mucenje kad mi neko kaze da opisem sebe u tri reci. Tri reci je premalo (a to su, kao sto vidite, cetiri reci).