Ispovesti jednog svaštočita - tom peti

Imaćemo fantastičnu čajanku, a tebe nećemo zvati.

Ovom rečenicom iz naslova počastim svakoga ko se usudi da mi kaže da sam prestara da čitam dečije knjige. U mom svaštočitalačkom svetu ta reč "prestara" ne postoji. Izbačena je iz upotrebe zvaničnim dekretom koji su potpisali lično Petar Pan. Bilbo Bagins i svih petoro prijatelja.

Obožavam da čitam dečije knjige. Razlog je jednostavan. Kad sam ja bila malo, bilo ih je tako malo (ako izuzmemo priče partizanke kojih je, pak, bilo isuviše), a i biblioteka godinama nije dobijala nove knjige i nova izdanja tokom veselih devedesetih, pa sam ja taj period iskoristila da pročitam neke mnogo ozbiljnije knjige. I sada mogu do mile volje da čitam dečije.

Jedan od prvih serijala dečijih knjiga koji sam pročitala i koji i dan danas čitam i obožvam, bile su fenomenalne avanture pet prijatelja Inid Blajton. Prvih pet knjiga sam dobila od ujne i ujaka za deveti rođendan i pročitala ih u dahu. Moje oduševljenje njima je bilo toliko da sam prvom prilikom u Zrenjaninu, prilikom posete ujakovom prijatelju akviziter, uz dozvolu da izaberem neku knjigu izabrala preostalih deset koje su bile objavljene. Majka mi je pala u nesvest i pokušala da smanji količinu, čak je natukla da je deset knjiga preteško da bi se vukle za Beograd, ali ujak (i ja) smo pobedili. Kasnije su mi tri knjige, na žalost, nestale, a preostalih dvanaest čuvam kao jedno od najvećih blaga svog detinjstva i često ih čitam. Hm, čak ih često i sanjam. 

Drugi serijal koji je ostavio pečat na moje detinjstvo jesu prve tri (izdate) knjige o Hajduku u Beogradu Gradimira Stojkovića. Znam, znam, kaasnije je objavio još nekoliko, ali te prve tri su obeležile sve one godine kada sam vredno ispisivala strane "Čitalačke značke".

Poslednja dva serijala u ovom najbrajanju sam pročitala kao već "velika", ali eto, niko se nije setio da objavi ranije "Narniju", a "Hari Poter" je objavljen kada sam već, po nekima, prerasla dečije knjige. "Narniju" sam najpre odgledala, ali ne, ne, ne mislim na skoro snimljene filmove, već na englesku seriju iz osamdesetih godina "Lav, veštica, orman" u kojoj sam veoma uživala i posle godinama patila što niko nije objavio knjige.

"Hari Poter" je knjiga za koju sam ozbiljno mislila da je nikada, ali nikada neću pročitati. Bila sam veoma skeptična kada je objavljena prva knjiga, imala sam utisak da se radi o plagijatu. E, onda je moj brat od ujaka insistirao da mu se ispriča šta će biti dalje posle drugog filma, i ne znam zašto i kako, natrapala sam na treću knjigu u biblioteci... i pojela svoje predrasude sa šećerom i šlagom (što je bio prvi, ali ne i poslednji put). "Zatvorenik iz Askabana" je bila koja me je zauvek kupila i uvukla u čarobni svet Hogvortsa.

Ispovesti jednog svaštočita, tom četvrti

Bilo jednom u jednoj galaksiji

Nakon što sam jednom kročila kroz kapiju legendi i otkrila fantastične puteve i svetove do kojih je ona vodila, bilo je pitanje vremena kada ću kročiti i kroz zvezdanu kapiju i poći zvezdanim stazama. Dve stvari su bile presudne za moje otkriće naučne fanastike. 

Prvo ujak/ ujaci su bili pasionirani čitači naučne fantastike i nigde do sada (kažem do sada, nikad se ne zna) nisam videla veću zbirku naučno fanastičnih knjiga nego u zrenjaninskom ogranku kućne biblioteke. Ponekad mi se čini da moja kućna biblioteka radi po principu L biblioteke, šireći se po svim znanim i neznanim dimenzijama i univerzumima; ma jednog dana ću naleteti i na orangutana u njoj (ne smem pred njim da spomenem "M" reč.), a svaka nova generacija dodaje nove knjige i ogranke. Tako sam od dede i bake nasledila klasike i dosta stručne, biološke literature. Ujak je bio pasionirani sakupljač naučne fantastike i Agata, a meni je u deo zapala epska fanastika i moji obožavani lagani istorijski romani.

Drugo, do svoje osamnaeste godine, kada sam počela da se zanimam ozbiljnije SF-om, već sam postala obožavalac Zvezdanih staza i Zvezdanih ratova. A eto, baš tog leta, dve godine nakon što sam se otisla put Srednje Zemlje, na televiziji su pustili "Dinu,  pustinjsku planetu", znate onu verziju u kojoj Sting igra Fejd Rutu? Moje oduševljenje filmom i muzikom su bili toliki da sam ja prosto morala da pročitam i knjigu po kojoj je film snimljen.

I zaista nisam se razočarala. Frenk Herbert i njegova saga o Dini i Atreidima postala je moja omiljena SF saga. Pročitala sam svih dvanaest knjiga, prvih šest odmah u Zrenjaninu tokom kratkog predaha tamo, a onda su knjige dospele u moj kofer pa u Beograd. Kasnije sam došla i do knjiga koje prethode serijalu, Kuće Atreida i Kuće Harkonena, ali eto, nikako da nađem vremena da ih dočitam. Sve u svemu, Herbert možda i ne bi bio prvi izbor kao preporuka SF čitaču-početniku, ali je obavezno štivo. Da, čak i poslednje dve knjige, Jeretici Dine i Kapitol Dina, koje mi i posle nekoliko čitanja još uvek nisu sasvim najjasnije, ali ne mari. Možda će biti jednog dana.

Druga po omiljenosti SF saga je sjajna Vorkosigan saga Luiz Mekmaster Bižol, kojoj su me sasvim slučajno privukle korice i naslov prve knjige "Krhotine časti" na Lagjuninom sajtu. Knjigu sam potom našla (kakve li slučajnosti) u svojoj biblioteci i normalno, oduševljena njome, odmah sam kupila i prvi i drugi deo. Potom je usledilo dugo istraživanje po internetu o autorki i sagi, pronalaženje preostalih knjiga na netu (ne, ne stidim se), slanje bezbrojnih pisama Lagjuni da nastave sa objavljivanjem, objavljivanje treće knjige i potpuno očekivani zastoj zbog nedovoljne zainteresovanosti. Kad će već Lagjuna da shvati da je moja zainteresovanost za neku knjigu sasvim dovoljan razlog za njeno objavljivanje?

I za kraj meni omiljeni član velike SF trojke, Artur Klark, čovek koji je predvideo nama blisku budućnost. Da li treba da spomenem da je moje prvo sećanje na klasičnu muziku ples svemirskih brodova uz zvuke "Na lepom plavom Dunavu" iz "Odiseje u svemiru 2001"? Moja majka je mislila da je to idealan način da me upozna sa klasičnom muzikom. Sve u svemu, pročitala sam dosta njegovih knjiga, ali iz nekog razloga, "Vremenska odiseja" napisana zajedno sa Stivenom Baksterom, priča o borbi Zemljana i Prvorođenih je trenutno meni najomiljenija.

I nekoliko P.S:-ova za kraj.

P.S. Ne znam zašto, ali nikako ne mogu da se setim svih detalja radnje Asimovljeve Zadužbine. Možda je vreme da je ponovo čitam.

P.P.S. Obećavam da ću do kraja leta pronaći i pročitati neko delo Roberta Henlejna i zaokružiti svoje poznanstvo sa velikom trojkom SF-a.

P.P.P.S. Kad malo bolje razmislim, moje prvo poznanstvo sa SF je počelo pre odgledanih Zvezdanih staza i ratova i Odiseja u svemiru, sa Žilom Vernom i kratkim SF-pričama u Politikinom Zabavniku. Ako neko negde ima priču "Tragička" nek mi je prosledi!!!

Ispovesti jednog svaštočita, tom treći

Hronike vilin-kraljice-superheroine-hipsterke

Da, dobro ste pročitali podnaslov. To je glavna junakinja mog nenapisanog fantastičnog romana (hm, suviše nenapisanih knjiga, moraću da napravim biblioteku nikad napisanih knjiga ili nešto tome slično da ih čuvam u njoj), a već stvorena prema  veoma detaljno mi izloženoj ideji moje najdraže drugarice-koleginice-hefea. A kada hefe nešto naredi, pa makar to bilo i na svaštočitov i svaštopisov rođendan, to mora da se nekako ostvari.

Sve u svemu, dadoh svom hefeu i mladoj kolezinici, budućoj plamenoj-crvenokosoj ratnici u gore pomenutom romanu, milijarditu verziju svoje davno započete priče. Tu fantastičnu priču sam počela da pišem još pre, uh, ima 15 godina, potpuno opčinjena Tolkinom i Herbertom. Stoga, danas vam otvaram prvu, Mesečevu kapiju, pravo u svet epske fantastike.

Hefe, ima i zmajeve!

Moje je mišljenje da svakom žanru i piscu treba pružiti bar jednu šansu. Zato, ako nameravate da date epskoj fantastici šansu onda počnite sa Tolkinom. I ne dajte, drage moje čitateljke, da vas odvrate sa tih staza pričama o tome kako je epska fantastika za male dečake i kako nema puno ženskih likova. Pa, dobro, možda ih i nema koliko muških likova, ali je zato svaki ženski lik pravi mali savršeni dragulj.

Poslednji vilin-brod

Tolkin. Sa njim, to jest sa Gospodarom Prstenova je počela jedna divna, uzvrćena ljubav između mene i epske fantastike. Čitala sam ga, tačno šest godina i tri dana. Šest godina mi je trebalo da shvatim da mogu da preskočim prvih petnaest strana, odnosno traktat o travi za lulu. Preostalih hiljadu i kusur sam pročitala za tri dana. I vraćala im se sve dok nisam zapamtila da je kraljica Berutjela imala deset mačaka, devet crnih i jednu belu. Kasnije sam pročitala i Hobita i Silmarilion, vraćajući se kroz povest o Srednjoj zemlji unatraške. Možda mi je zato Silmarilion omiljeni.

Nekako odmah posle Tolkina, naletela sam na En Mekefri i Hronike Perna, odnosno, prvu knjigu iz serijala, Let Zmajeva. Slučajno su mi korie privukle pažnju, to prvo, prastaro i po meni najbolje prevedeno izdanje ilustrovao je Bob Živković, a kada neku knjigu ilustruje Bob, onda knjiga ne može a da ne valja. Knjigu sam lepo pročitala kod ujaka, a onda je ona završila u mojoj torbi, pa u Beogradu, da bih mu njeno prebivalište otkrila tek pre koju godinu, a i to samo zato što sam odlučila da budem fina i što me je grizuća savest naterala da mu nadoknadim taj nedostatak Odisejom u svemiru 3001. Alnari je pre desetak, ima već toliko godina, objavio reizdanje, kao i naredne dve knjige... a onda su stali sa objavljivanjem, na moje veliko žaljenje. Ja sam u međuvremenu uspela da nađem knjige na engleskom i da pročitam još nekoliko. Sve u svemu, svako ko iole voli zmajeve mora da pročita Enine knjige.

I za kraj, treći epsko-fantastični serijal koji vam nudim za letnje čitanje je sveprisuti Martin i njegova Pesma leda i vatre. Ne postoji teoretska šansa da neko već nije čuo za ove knjige, ili pak za prateću seriju Igra prestola. Ista je ponuđena već hefeu kao lagano letnje štivo (bilo je nekih nesporazuma oko Kejtlininih poglavlja, njihove brojnosti i rasporeda, ali to je prevaziđeno) i ovim poručujem njenom visokopočitajemom veličanstvu vilin-kraljici-superheroini-hipsterki da će dobiti kratki test čim se vratim sa odmora, što znači da ima otprilike mesec dana da završi prve dve knjige. Sasvim dovoljno, zar ne? Inače ću je ubiti u prvom poglavlju mog nenapisanog romana!

P.S. Eto, otkrila sam divotnu prednost nenapisane knjige, mogu da pretim ubistvima u prvom poglavlju čim mi nešto nije po volji.

P.P.S. O Herbertu i Dini u sledećem blogu.

Ispovesti jednog svaštočita, tom drugi

Nazovi Z radi ubistva

Svako godišnje doba je idealno za čitanje knjiga. A leto, dugačko i toplo, bezbrižni dani raspusta i odmora, najbolje je za čitanje serijala. I to ne bilo kakvih serijala, nego završenih serijala. Jer, nema ničeg goreg nego se godinama nervirati što pisac nikako da dovrši narednu knjigu. Još ako i u međuvremenu umre! Zato ovog leta, sleduju vam priče o serijalima knjiga.

Razgovor vođen jednog davnog leta, kada sam imala trinaest godina, između moje majke i ujaka.

Ujak: A šta radi dete?

Mama: Dete čita Agatu Kristi.

Ujak: Hahaha, pazi da te ne otruje.

Da, to je bilo leto kada sam ja pročitala sve Agaticine knjige kojih sam mogla da se domognem, što u biblioteci, što od gorepomenutog ujaka. Od tog trena, za mene je ona neprikosnovena kraljica krimića, savršena u svakom pogledu. Kasnije sam joj pridodala i dva viteza, Artura Konana Dojla, mada priznajem da mi je televizijski Šerlok Holms malkice draži, pre svega zbog savršenog Džeremija Breta (jedini Šerlok u mom elementarnom svetu), i Borisa Akunjina sa njegovim knjigama o Erastu Petroviču Fandorinu. 

Naravno, pokušavala sam ja i sa drugim piscima i detektvima, ali nekako nisu uspeli da mi prirastu srcu. Nedostajalo im je šarma, vispernosti, duhovitosti, uglađenosti jednog Poaroa, Holmsa i Fandorina. Nekako su bili suviše grubi i suviše skloni da sve reše uz pomoć pištolja; suviše metaka, viskija, more krvi i bar dvadeset mrtvih do kraja knjiga, a premalo malih sivih ćelija i misterije. Već posle dve strane na kojima ima deset što mrtvih što nestalih znate ko je ubica. Izem ti krimić kada ne poželiš da mu najpre pročitaš kraj, pa potom na miru uživaš u priči.

P.S. Iz ovog buljuka kojekakvih detektiva i sudskih istražitelja-patologa, izuzimam prljavu dektektivku Harijetu, koja zalužuje poseban tom u mojim budućim pisanijima.

Ispovesti jednog svaštočita, tom prvi

Lepo reče meni moj brat od tetke, knjige će mi doći glave. I dođoše mi, pre tri nedelje sam morala da pomeram sve knjige sa police, pomeram policu, brišem prašinu, vraćam policu, vraćam knjige. Rezultat ove akcije, išijalgija zbog koje sam poslata da ležim na najtvrđem krevetu u kući. koji je, slučajnost (ili ne!), zgodno lociran baš ispod pomenute police sa knjigama.

Gledajući tako u knjige koje sam tokom svog čitalačkog staža bar dva put pročitala i prevrćući se u potrazi za najboljim položajem, što je ravno potrazi za Svetim Gralom, shvatih da su one moje nepresušna inspiracija za blogovanje. U narednih nekoliko unosa, pokušaću da vam približim svoj svaštočitalački svet, ko zna možda nađete neku dobru ideju šta da čitate tokom ovih vrelih, sparnih, letnjih dana. 

Mali glosar, sklon dopunjavanju tokom ove serije postova:

Svaštočit - moja malenkost, strastveni čitalac knjiga, sa širokim poljem interesovanja i spremnošću da svakoj knjizi i svakom žanru pruži bar jednu šansu. Da, to uključuje i Kuelja, čik-lit, vestern-romane Zejna Greja, Tolstojevskog, Sumrak sagu, Dvorsku ludu i ko zna, možda, jednog dana kad nađem u biblioteci Pedeset nijansi sivo, čisto da udovoljim sopstvenoj radoznalosti.

Interna - između nas

Postoje mnoge stvari koje vas ne nauče tokom onih šest (i kusur) godina redovnog studiranja. A te stvari, kad se dogode, bolje je odmah pribeležiti, je hop! za čas posle nestanu iz sećanja. Zato danas sleduje jedna mala pričica iz moje nenapisane knjige, da se ne zaboravi.

Pacijentkinja, kojoj je zakazano da dođe u bolnicu, zove nas da se još malo informiše o detaljima. U redu, to je sasvim uobičajeno. Raspituje se o pregledima, analizama koje će se raditi, koliko puta će se vaditi krv, i tako dalje. Ja ljubazno odgovaram, mada mi se čini da sam već jednom sa njom prešla kroz neke delove tog razgovora, kada smo zakazivali lečenje. Ali, ne mari, ništa ne smeta da se ponovi. Kad, sledi mi rečenica.

P.: Znate, ja ću biti razmaženi pacijent.

D.: gledam u slušalicu i zadržavam dah. 

R.P.: A da li će mi biti obezbeđeno tuširanje?

D. i dalje zurim u slušalicu: Ali, naravno gospođo.

P: Aha, a hrana?

D: Kahmgrhm... pa naravno.

R.P.: Odlično... zvaću TE ja ponovo.

D: Slobodno gospođo.

Spuštam slušalicu i gledam u svoje koleginice koje se smijulje. Ispričah im tok razgovora, kad će starija doktorka:

-Pa što joj ne reče da pacijenti obezbeđuju hranu i sebi i doktorima.

U meni se tada pojavi R.D. i dodade kroz smeh: 

-Roštilj isključivo kod Lenčeta, slane zanimacije kod Lazarevića, torte kod Bonđorna. A tuširanje, u fontani, kad bude vraćena u park i puštena u funkciju.

Mali pojmovnik: 

P-pacijentkinja
D-doktor
RP- razmažena pacijentkinja
RD- razmažena doktorka

Malo uputstvo za bolje bioskopsko iskustvo - ili kako sam postala Spok

A, kako rimujem?!

Elem, ovaj tekst, uputstvo, vodič, gomila mojih celemudrenih saveta nastala je na osnovu dugogodišnjeg provođenja vremena po bioskopskim sala i uopšte, gledanja filmova na ovaj ili "onaj" (*kah*online*download*kolko*je*to*legalno*kah*) način.

Prvo pravilo koga se morate držati u po dana i po noći kad idete u bioskop jeste da u bioskop idete sa dragim ljudima koji su slični vama. Dakle ako ste BIOSKOPSKI KOMENTATOR, kao ja, ako volite da skačete po sedištu kad je situacija napeta, da tapšete, zviždite, smejete se, šmrcate, onaj ko ide sa vama mora da deli bar jednu ako već ne sve divne odlike. 

Ako ste se odlučili da gledate film koji je snimljen po vašoj najomiljenijoj među najomiljenijim knjizi, seriji ili je pak  u pitanju rimejk obožavanog vam filma (koje ste do sada već toliko puta pogledali/pročitali/apsolvirali da već ozbiljno razmišljate da

vam se deo doktorske disertacije bavi sindromom policističnih jajnika u patuljačkih žena), e onda u bioskop idite ponovo sa osobom sličnom vama (to jest sa onom osobom ili osobama sa kojima planirate da napišete mali revijalni radić na temu endokrinopatija u svetu mitologije i fantastike). Nikad, ali nikad, ni po koju cenu ne idite sa osobom koja nije pročitala/pogledala vašu omiljenu knjigu/seriju/film, jer ćete verovatno provesti pola filma nervirajući se i odogovarajući na svakakva blesava pitanja, a koja se uglavnom svode na "A šta će posle biti???" Evo ti Hobit, ima 200-tinak strana, pročitaj!

Naravno, ako ste već otišli da pogledate film koji je snimljen po vašoj najomiljenijoj među najomiljenijim knjigama, serijama ili je pak  u pitanju rimejk obožavanog vam filma (koje ste do sada već toliko puta pogledali/pročitali/apsolvirali da već ozbiljno razmišljate da vam se deo doktorske disertacije bavi sindromom policističnih jajnika u patuljačkih žena), e onda se pomirite sa činjenicom da idite da gledate film koji predstavlja režiserovu viziju dotične knjige/serije/filma. 

Jedan od razloga zbog koga sam ja pogledala samo jednom Lord of the Rings triologiju (i to samo tokom premijera, dobro, lažem, gledala sam prvi deo ponovo da bih navukla kumu na knjige, pala je na Viga Mortensena, pa je pročitala) jeste što sam otišla da gledam te filmove ubeđena da ću na platnu videti ono što sam ja doživela čitajući knjigu. Trt! Iako nemam ni jedne jedine reči zamerke na scenografiju i kostimografiju i veći deo glumaca, i dan danas ne mogu da pređem PJ preko nekih stvari. Izbaciti Toma i mogile... grrrrmrrrrrmnj.

Ah, back to the trek. Kad sam otišla da gledam Hobita (ponavljajući grešku sa premijere Družine, vodila sam neprosvećenog rođaka ponovo sa sobom), nisam imala taj stav, da ću videti sopstvenu viziju Erebora i Hobitona i svega resto. I bila sam potpuno oduševljena filmom. Zabavila sam se za medalju, i pored toga što sam šapućući morala da objašnjavm šta su orci i trolovi i orlovi.

Dakle, moj savet, onako, big, big one, jeste da bioskop i uopšte, gledanje filmova doživite kao zabavu. Gledajte ih sa ljudima koji vole slične filmove, koji vole da viču i da skaču i da vam zarivaju nokte i kojima morate da držite strah i sa onima koji sednu dva mesta od vas i prave se da nisu u društvu sa ostalima, sa onima sa kojima ćete posle filma ići ulicom i tralalalalati glavnu temu iz filma ne obazirući se na svet oko vas. 

Za kraj, pre nego što se bacim na pisanje o tome kako sam postala Spok, jedna mala molbica ovima koji drže bioskope. Znam da u Beogradu više nema mnogo bioskopa i da su većinom sada prebačeni u velike tržne centre i da mi treba ceo dan ili bar, celo popodne da odem u bioskop, i da nećete da mi otvorite voljeni "Voždovac" (a baš je bio dobar bioskop, poslednje sam tamo gledala "Ko je smestio zeki Rodžeru"), ali ide leto... a jedna doktorka koja je nekad provodila lepe letnje dane detinjstva u Leskovcu, kod bake, seća se bioskopa u bašti kafane. Nisu me tamo vodili, jer sam bila mala, ali se lepo sećam ljudi koji su uz kafu, sok, ledeni špricer ili ćevape gledali kaubojce, brojali mrtve i skupljali čaure. Takođe, seća se i platna u Skadarliji, gde je sa drugom decom, čekajući da joj počnu prvi časovi engleskog jezika, u tople jesenje večeri, gledala Toma i Džerija i Laleta gatora. Da li bi vam bilo stvarno, stvarno, toliko teško (neisplatljivo, zapravo) da otvorite u ovom velikom gradu bar jedan bioskop na otvorenom? Ha?

P.S. Kako sam postala Spok

Pa, rekla sam da ću objasniti. U malom dužem postskriptumu, ali ako ste već pročitali dovde, pročitaćete i ovih nekolikih redova. 

Daklem, ja spadam u ugroženu vrstu BIOSKOPSKIH KOMENTATORA. Jednostavno, ja ne mogu, a da bar malo ne komentarišem film (dobro, u slučaju Troje, komentarisala sam ceo, uglavnom u negativnom kontekstu, dobro, skroz u negativnom kontekstu) i da ne predviđam šta će se dogoditi dalje ili na kraju ili ... ma shvatate već. Tako sam recimo, predvidela da će veverac iz Ice Age-a garant u nekom momentu srediti Atlantidu i to par minuta pre nego što je ista scena nastupila. Ozbiljno sam ubeđivala svoju obožavanu hefevicu da je Betmen preživeo i da je Blejk novi Robin. A danas, u onom momentu kad mi je ona već probila kožu noktima, spremna da zaplače jer će kapetan Kirk umreti zbog trovanja radijacijom, ja sam u skoro praznoj sali uzviknula.

-Ćelije! Kanove ćelije!

Pogledala me je i rekla:

-Ti si gledala film! Ili si čitala!

-Ma nisam!- ubeđivala sam je, stvarno nisam, zaustavila sam se sinoć i naterala sebe da to ne učinim.~ Nego je to jedino logično.- u isti čas izgovorismo ja i Spok. 

I pogledasmo se, on u mene, ja u njega... onako crnog, visokog, misterioznog, pa još sa špicastim ušima... elem, pogledasmo se nas dvoje sa iskonskim, potpunim razumevanjem na transcedentalnom nivou srodnih duša.