Ispovesti jednog svaštočita, tom treći

Hronike vilin-kraljice-superheroine-hipsterke

Da, dobro ste pročitali podnaslov. To je glavna junakinja mog nenapisanog fantastičnog romana (hm, suviše nenapisanih knjiga, moraću da napravim biblioteku nikad napisanih knjiga ili nešto tome slično da ih čuvam u njoj), a već stvorena prema  veoma detaljno mi izloženoj ideji moje najdraže drugarice-koleginice-hefea. A kada hefe nešto naredi, pa makar to bilo i na svaštočitov i svaštopisov rođendan, to mora da se nekako ostvari.

Sve u svemu, dadoh svom hefeu i mladoj kolezinici, budućoj plamenoj-crvenokosoj ratnici u gore pomenutom romanu, milijarditu verziju svoje davno započete priče. Tu fantastičnu priču sam počela da pišem još pre, uh, ima 15 godina, potpuno opčinjena Tolkinom i Herbertom. Stoga, danas vam otvaram prvu, Mesečevu kapiju, pravo u svet epske fantastike.

Hefe, ima i zmajeve!

Moje je mišljenje da svakom žanru i piscu treba pružiti bar jednu šansu. Zato, ako nameravate da date epskoj fantastici šansu onda počnite sa Tolkinom. I ne dajte, drage moje čitateljke, da vas odvrate sa tih staza pričama o tome kako je epska fantastika za male dečake i kako nema puno ženskih likova. Pa, dobro, možda ih i nema koliko muških likova, ali je zato svaki ženski lik pravi mali savršeni dragulj.

Poslednji vilin-brod

Tolkin. Sa njim, to jest sa Gospodarom Prstenova je počela jedna divna, uzvrćena ljubav između mene i epske fantastike. Čitala sam ga, tačno šest godina i tri dana. Šest godina mi je trebalo da shvatim da mogu da preskočim prvih petnaest strana, odnosno traktat o travi za lulu. Preostalih hiljadu i kusur sam pročitala za tri dana. I vraćala im se sve dok nisam zapamtila da je kraljica Berutjela imala deset mačaka, devet crnih i jednu belu. Kasnije sam pročitala i Hobita i Silmarilion, vraćajući se kroz povest o Srednjoj zemlji unatraške. Možda mi je zato Silmarilion omiljeni.

Nekako odmah posle Tolkina, naletela sam na En Mekefri i Hronike Perna, odnosno, prvu knjigu iz serijala, Let Zmajeva. Slučajno su mi korie privukle pažnju, to prvo, prastaro i po meni najbolje prevedeno izdanje ilustrovao je Bob Živković, a kada neku knjigu ilustruje Bob, onda knjiga ne može a da ne valja. Knjigu sam lepo pročitala kod ujaka, a onda je ona završila u mojoj torbi, pa u Beogradu, da bih mu njeno prebivalište otkrila tek pre koju godinu, a i to samo zato što sam odlučila da budem fina i što me je grizuća savest naterala da mu nadoknadim taj nedostatak Odisejom u svemiru 3001. Alnari je pre desetak, ima već toliko godina, objavio reizdanje, kao i naredne dve knjige... a onda su stali sa objavljivanjem, na moje veliko žaljenje. Ja sam u međuvremenu uspela da nađem knjige na engleskom i da pročitam još nekoliko. Sve u svemu, svako ko iole voli zmajeve mora da pročita Enine knjige.

I za kraj, treći epsko-fantastični serijal koji vam nudim za letnje čitanje je sveprisuti Martin i njegova Pesma leda i vatre. Ne postoji teoretska šansa da neko već nije čuo za ove knjige, ili pak za prateću seriju Igra prestola. Ista je ponuđena već hefeu kao lagano letnje štivo (bilo je nekih nesporazuma oko Kejtlininih poglavlja, njihove brojnosti i rasporeda, ali to je prevaziđeno) i ovim poručujem njenom visokopočitajemom veličanstvu vilin-kraljici-superheroini-hipsterki da će dobiti kratki test čim se vratim sa odmora, što znači da ima otprilike mesec dana da završi prve dve knjige. Sasvim dovoljno, zar ne? Inače ću je ubiti u prvom poglavlju mog nenapisanog romana!

P.S. Eto, otkrila sam divotnu prednost nenapisane knjige, mogu da pretim ubistvima u prvom poglavlju čim mi nešto nije po volji.

P.P.S. O Herbertu i Dini u sledećem blogu.