Ispovesti jednog svaštočita, tom drugi

Nazovi Z radi ubistva

Svako godišnje doba je idealno za čitanje knjiga. A leto, dugačko i toplo, bezbrižni dani raspusta i odmora, najbolje je za čitanje serijala. I to ne bilo kakvih serijala, nego završenih serijala. Jer, nema ničeg goreg nego se godinama nervirati što pisac nikako da dovrši narednu knjigu. Još ako i u međuvremenu umre! Zato ovog leta, sleduju vam priče o serijalima knjiga.

Razgovor vođen jednog davnog leta, kada sam imala trinaest godina, između moje majke i ujaka.

Ujak: A šta radi dete?

Mama: Dete čita Agatu Kristi.

Ujak: Hahaha, pazi da te ne otruje.

Da, to je bilo leto kada sam ja pročitala sve Agaticine knjige kojih sam mogla da se domognem, što u biblioteci, što od gorepomenutog ujaka. Od tog trena, za mene je ona neprikosnovena kraljica krimića, savršena u svakom pogledu. Kasnije sam joj pridodala i dva viteza, Artura Konana Dojla, mada priznajem da mi je televizijski Šerlok Holms malkice draži, pre svega zbog savršenog Džeremija Breta (jedini Šerlok u mom elementarnom svetu), i Borisa Akunjina sa njegovim knjigama o Erastu Petroviču Fandorinu. 

Naravno, pokušavala sam ja i sa drugim piscima i detektvima, ali nekako nisu uspeli da mi prirastu srcu. Nedostajalo im je šarma, vispernosti, duhovitosti, uglađenosti jednog Poaroa, Holmsa i Fandorina. Nekako su bili suviše grubi i suviše skloni da sve reše uz pomoć pištolja; suviše metaka, viskija, more krvi i bar dvadeset mrtvih do kraja knjiga, a premalo malih sivih ćelija i misterije. Već posle dve strane na kojima ima deset što mrtvih što nestalih znate ko je ubica. Izem ti krimić kada ne poželiš da mu najpre pročitaš kraj, pa potom na miru uživaš u priči.

P.S. Iz ovog buljuka kojekakvih detektiva i sudskih istražitelja-patologa, izuzimam prljavu dektektivku Harijetu, koja zalužuje poseban tom u mojim budućim pisanijima.