Elem, ovo je kratka dvadesetosmofebruarska anegdota sa prve godine mog volontiranja.
Telefon u lekarskoj sobi, zvoni. Ja se javljam.
-Halo?- panični ženski glas. - Je l' to bolnica?
-Jeste, -ja polako, fino, ljubazno.
-Za endokrinologiju?
-Da, za endokrinologiju.
-Beograd?
-Jeste, gospođo.
-Da li je tu *starija doktorka sa odelenja*?
-Žao mi je gospođo, ona je otišla u ambulantu. Ovde mlađa doktorka, hoćete li da joj prenesem neku poruku? Ako ja možda mogu da vam pomognem.
-Pa, mogu i vas da pitam. Ja, znate pijem lek za osteoporozu. Znate jednom mesečno.
Ja, sva srećna jer sam do tada već ponešto naučila i o osteoporozi i o lekovima navodim ime leka.
-Jeste. Taj. I znate, ja ga uzimam svakog tridesetog u mesecu.
-Dobro, gospođo...
-A znate, februar ima samo 28 dana! Šta da radim?
Ja, odmaknem slušalicu, zurim u nju i pokušavam da obuzdam smeh.
-Pa, gospođo, možete ili da popijete dvadesetosmog februara, ili ako, hoćete, prvog ili drugog marta.
-Ah, ali da li će to imati nekih neželjenih efekata?
-Mislim da neće gospođo.
-Ali, vidite, ja sam ga do sada pila uvek tridesetog, a februar ima 28 dana!
-Znam gospođo, ne sekirajte se, slobodno ga popijte 28-og i od sada ga pijte svakog 28-og u mesecu.
Dubok uzdah.
-Dobro, hvala. - kratko oklevanje.- Znači, ništa neće smetati ako popijem 28-og?
-Neće, gospođo.
-Dobro, želim vam prijatan dan.
-Doviđenja.- na ivici suza sam spustila slušalicu i počela da se smejem, sve dok nije došla glavna sestra iz susedne sobe da vidi šta mi je.
*Anegdota je iz nenapisane i neobjavljene knjige "Interna, s ljubavlju" nastavku isto tako nenapisane i neobjavljene knjige "Interna, između nas", koje posvećujem mojim divnim kolegnicama sa odelenja koje su me naučile.
Нема коментара:
Постави коментар