Važno je učestvovati

Dugo godina pratim Olimpijade, a eto, ovo je prvi put da Olimpijadu pratim i putem interneta. 2008. god. mi je kompjuter bio u kvaru, a lap-top u Kanadi, pa sam internet koristila sporadično kod ujaka i sada, nakon prvih nedelju dana igara, žalim što sam uopšte odlučila da ih pratim i na ovaj način.

Pre nego što se upustim u dalje pisanje, želim da napomenem da sam apsolutno (to mi je ovogodišnja omiljena reč) ponosna na naše sportiste, kakav god da su dan imali na terenu, da li su pobedili ili nisu, da li su osvojili prvo mesto u grupi ili im je medalja izmakla za delić stotinke ili krug u gađanju. Bravo devojke i momci, gledajući vas imam osećaj da postajem i sama deo svega toga.

I žao mi je što su ne samo ljudi i internet zajednica u Srbiji, već i u čitavom svetu zaboravili da je najvažnije geslo igara nekada bilo: „Važno je učestvovati“. Ono „Citus, altus, fortius.“ je došlo kasnije i na moju veliku žalost preuzelo prvenstvo i donekle bacilo mračnu senku na sam olimpijski duh.  

Od sutra više neću čitati komentare naše internet zajednice. Niti jedan jedini. Praviću se da ne postoji. Sa previše lakoće kritikuju, grde i ljute se na sportiste. Ili su im oni krivi, ili su pak krivi sportisti iz drugih zemalja.

Dobro, ne volim ja Felpsa, ali teško da mogu njega da krivim za neke stvari, zar ne?

Sada će neko reći da je Felps iz Amerike, i da ima dovoljno spoznora i para da plati najbolje trenere i bazene u kojima bi trenirao. Kao i drugi Amerikanci. Tačno, ne sporim to.

Ali hajde da uporedimo stanje u sportu u dvema zemljama koje trenutno imaju najviše medalja i u našoj.

Amerikanci su po mišljenju celog sveta sportska nacija. Dovoljno je pogledati dva tri njihova filma i saslušati dva tri naša iseljenika, pa sagledati kolika se važnost pridaje sportu tokom školovanja njihove dece. Pre nego što steknu sponzore i lovu da plate najbolje trenere i terene za vežbu, njihova deca imaju veoma ozbiljne sportske aktivnosti u školi. U popdnevnim časovima, nakon završene nastave. A opstanak u školskom timu im i te kako zavisi od akademskog uspeha. Školski timovi i takmičenja u košarci, bejbozbolu, ragbiju, fudbalu (da, da), plivanju, gimanstici itd. im omogućavaju da steknu stipendije koje će ih odvesti do boljih uslova i za studiranje i za bavljenje sportom i do sponzora koji će im omogućiti vrhunske uslove.

U Kini se država brine za talentovanu decu. Proberu ih još u nižim razredima i šalju u internate ili sportske akademije, gde sa njima rade i vežbaju najbolji stručnjaci. Podjednako vode računa i o akademsom uspehu, i o sportskom. I da se razumemo, niti su ti inernati koncentracioni logori za decu, niti su ih Kinezi prvi izmislili pa da se sada zgržavamo nad idejom o odvajanju od roditelja u detinjstvu zarad školovanja. Internatski tip obrazovanja postoji u velikom broju zemalja. U Velikoj Britaniji recimo.

A sada, malo o sportskoj kulturi u našoj zemlji. Što iz ličnog iskustva, što iz iskustva ljudi koje poznajem. Dakle, i naša deca u školi imaju sportske aktivnosti. Zovu ih, onako đuture, fizičko vaspitanje. Dva puta nedeljno, a sve to zarad očuvanja zdravog duha u zdravom telu. Tokom prve četiri godine naše učiteljica se i te kako brinula o očuvanju našeg duha menjajući časove fizičkog, muzičkog i likovnog za časove srpskog i matematike. Posle sam u petom imala strah od samog pogleda na kozlić. Začudo mi greda i razboj nisu bili problem, ali kozlić... uh...U gimnaziji su ta dva četrdesetpeto minutna časa spojili u jedan od sat i po jednom nedeljno. Na fakultetu... pa neko mi reče da su nekada studenti imali obavezno fizičko vaspitanje, valjda kroz predvojnički obuku ili tako nešto. U moje vreme, toga nije bilo. Naravno, postojale su Medicinijade i sl. pokušaji sportskih događaja, ali tamo je pobednik bio onaj koji je mogao da sruči najveću količinu alkohola u sebe i ostane na nogama. Ah, da, i uvek su je sretno umetali baš u ispitni rok. Mašala.

U zemlji Srbiji, na žalost, talenat vam neće garantovati mesto u nekom klubu. Možda ćete uspeti da uđete u njega, ali to ne mora da znači da ćete i zaigrati, ma koliko bili vešti u pikanju lopte ili pogađanju koša. Ali će zato imati prilike da zaigra sponzorev sin. A ako i pokušate da odete u svoju salu za fizičko u školi ili pak na školski teren, verovatno ćete ga zateći izdatog rekreativcima. Čak i u vreme školskih časova. Najveći biser sa iznajmljivanjem školskih terena je vezan za jednu od malobrojnih škola u Beogradu koje imaju svoj sopstveni i lični bazen (nas su odveli dva puta u petom razredu, usred zime.). Dakle, školarci imaju pravo da koriste taj bazen samo u prvom razredu. I posle toga, kraj, basta, nema više, jer škola iznajmljuje bazen pitaj boga kome. Možete li da zamislite tako nešto u Americi ili Kini? Ja nekako ne mogu.

Na kraju priče šta reći? Ne mogu da krivim Amerikance i Kineze za medalje koje su oni osvojili. Ali ne mogu da krivim ni naše sportiste. Za mene oni su Olimpijci samim tim što su se u ovakvim uslovima izborili za plasmana na OI. Malo li je?

P.S. Ovaj put upućujem naklon i svoj talentovanoj mlađariji u sportskoj gimnaziji i na DIF-u. Samo napred, nastavite da se borite, možda se jednog dana nešto i promeni. Super ste.